Gost R (государственный стандарт России – Nacionalni standard Rusije) je sistem standarda kojima se propisuju zahtevi za kvalitet proizvoda i usluga koji se plasiraju na teritoriji Ruske Federacije. Sistem je nastao iz GOST sistema, koji je bio na snazi tokom postojanja Sovjetskog Saveza, a nakon raspada je nastavio da važi na području ZND (Zajednica Nezavisnih Država). Samim tim, GOST standard još uvek važi na teritoriji ZND, dok je GOST R aktuelan samo na području Ruske Federacije. Osnovna karakteristika standarda je da propisuje zahteve koji se moraju ispuniti u cilju ulaska na rusko tržište, a koji se odnose samo na finalne proizvode. To znači da svaki proizvod koji se želi plasirati na rusko tržište mora posedovati sertifikat o ispunjavanju zahteva ovog standarda. ISO sertifikati i CE znak nisu dovoljni za ulazak na rusko tržište.

GOST R standard obuhvata širok spektar proizvoda koji podležu sertifikaciji i to:
• električni proizvodi i elektornika,
• telekomunikaciona oprema,
• medicinska oprema,
• kozmetika,
• prehrambeni proizvodi,
• nameštaj,
• kućna hemija,
• potrošački materijali za pakovanje,
• igračke,
• mašine,
• opreme pod pritiskom,
• lična zaštitna oprema
• građevinski proizvodi (uključujući proizvode protivpožarne zaštite),
• automobilska industrija,
• poljoprivredne mašine,
• oprema koja se koristi u prostorijama sa lako zapaljivim materijalom.

Spisak svih proizvoda koji podležu obaveznoj sertifikaciji je obuhvaćen Rezolucijom No. 982, usvojenom od strane ruske vlade.

Osnovna podela standarda se može izvršiti po kriterijumu sertifikacije. U tom pogledu, standardi se dele na:
• obavezni standard – odnosi se na sve proizvode koji su obuhvaćeni ruskim zakonom i koji moraju zadovoljiti određene standarde i specifikacije u vezi sa proizvodom. Prema zakonu, razlikuju se proizvodi koji podležu obaveznoj sertifikaciji i proizvodi koji moraju posedovati deklaraciju o usaglašenosti;
• dobrovoljni standard – odnosi se na proizvode koji nisu obuhvaćeni zakonom i ne podležu obaveznoj sertifikaciji. Primenjuje se u slučajevima kada proizvođač koji želi da posluje na ruskom tržištu želi formalno da dokaže usaglašenost sa određenim standardima i poveća konkurentnost.

Obavezno utvrđivanje usklađenosti je neophodan uslov da bi proizvod (koji se nalazi na listi proizvoda za koje je zakonom obavezno sertifikovanje) mogao da se plasira na rusko tržište, i ono se obavlja u dva oblika:
• deklarisanje usklađenosti,
• obavezna sertifikacija.

Deklarisanje usklađenosti obuhvata dva procesa:
• donošenje deklaracije usklađenosti,
• registraciju deklaracije usklađenosti u sertifikacionoj kući.

Deklaraciju usklađenosti donosi proizvođač ili isporučilac robe na osnovu svojih dokaza, potvrđenih od strane nezavisne ekspertize, a zadatak sertifikacione kuće je samo da registruje deklaraciju. Deklaraciju usklađenosti proizvođač (isporučilac) donosi na osnovu sledećih dokumenata:
• protokoli kontrolnih ispitivanja proizvodnje, izvršenih od strane proizvođača ili kompetentnih laboratorija,
• sertifikati usklađenosti ili protokoli ispitivanja sirovina, materijala, proizvoda,
• dokumenti koje su za datu proizvodnju propisali federalni zakoni, a koje su izdali opunomoćeni organi (sanitarno-higijenske ocene, veterinarski sertifikati, itd),
• sertifikati sistema kvaliteta ili proizvodnje,
• drugi dokumenti koji direktno ili indirektno potvrđuju usklađenost proizvodnje sa propisanim uslovima.

Tipovi sertifikacije se mogu podeliti prema delatnosti koja se obavlja na ruskom tržištu, kao i prema dužini validnosti sertifikata i mogu biti:
• za snabdevanje proizvodima tokom određenog vremenskog perioda, određenog ugovorom. Sertifikat se izdaje uvozniku iz Rusije koji zahteva odobravanje proizvoda. Validnost sertifikata je jednaka trajanju ugovora, ali ne može biti duža od 1-2 godine. Sertifikat se izdaje na zahtev uvoznika. U pojedinim slučajevima je potrebno poslati uzorke na laboratorijska testiranja;
• za serijsku proizvodnju. Sertifikat se izdaje direktno proizvođaču na period od 1 do 3 godine. Sertifikat omogućava izvoz neograničene količine proizvoda u toku trajanja sertifikata. Uključuje i redovnu inspekciju uzoraka, kao i inspekciju fabrike proizvođača od strane sertifikacionog tela koje je izdalo sertifikat i to najčešće u situacijama kada proizvođač ne posluje u skladu sa ISO standardima;
• za snabdevanje određenom količinom proizvoda, određenom ugovorom. Sertifikat se može izdati uvozniku iz Rusije ili proizvođaču koji može dokazati da ima mušterije u Rusiji kojima isporučuje proizvode. Period važenja sertifikata je srazmeran količini proizvoda određenoj ugovorom, tako da se ugovor može odnositi na jednu ili više isporuka, u zavisnosti od dogovora.

Za proizvode koji nisu obuhvaćeni obaveznom sertifikacijom, preporučuje se posedovanje tzv. Pisma izuzetka (Exemption letter). Vlada Rusije dva puta godišnje izdaje listu proizvoda kojima nije potrebna posebna sertifikacija. Stoga, proizvođač koji planira da svoje proizvode prodaje na ruskom tržištu, podnosi nadležnim ruskim državnim institucijama Pismo izuzetka, nakon čega se to pismo verifikuje i dostavlja uvozniku iz Rusije, koji uvozi te proizvode. Uz to, proizvođač je dužan da dostavi svu neophodnu tehničku dokumentaciju u vezi sa proizvodom, kako bi se utvrdilo da li se Pismo izuzetka može verifikovati ili je potrebno izvršiti dodatno ispitivanje i sertifikovanje delova proizvoda.

Ruski državni organ zadužen za poslove standardizacije, akreditacije i sertifikacije se naziva Gosstandart (Gosudarstvennyy standart). Pod njihovim nadzorom se nalaze svi zvanični sertifikacioni organi, laboratorije za testiranje i autorizovani revizori u Rusiji. Svi relevantni organi su stacionirani u Moskvi, svaki od ovih organa ima tačno utvrđenu oblast u kojoj se može baviti poslovima sertfikacije, tako da je mešanje poslova onemogućeno i svi proizvođači koji žele da budu sertifikovani, unapred znaju kome treba da se obrate.
Takođe, svi relevantni organi u nadležnosti Gosstandart-a su zaduženi i za redovnu inspekciju, koja se odnosi samo na proizvode koji su sertifikovani na tri godine u serijskoj proizvodnji. Proizvođač pokriva sve troškove posete proverivača, slanja uzoraka i laboratorijskih testova. Detalji u vezi sa inspekcijom se utvrđuju posebnim ugovorom, nakon izdavanja GOST R sertifikata. Ukoliko proizvođač odbije da postupa u skladu sa ugovorom o inspekciji, nadležni sertifikacioni organ prosleđuje zvanično pismo Gosstandart-u, kako bi bio ozvaničen prekid važenja ugovora i sertifikata na teritoriji Rusije.

Osnovna prednost posedovanja Gost R sertifikata za preduzeće je otvaranje novog, ogromnog tržišta – Rusije. S obzirom na to da se prema Gost R standardu sertifikuje finalni proizvod, preduzeća koja nemaju implementirane ISO standarde nemaju poteškoće u dobijanju Gost R sertifikata, ukoliko njihovi proizvodi ispunjavaju zahteve pomenutog strandarda. Sa druge strane, ukoliko kompanija poseduje odgovarajuće ISO sertifikate, proces dobijanja GOST R standarda je olakšan.

ISO 27001 standard je međunarodni standard za upravljanje bezbednošću informacija. Ovaj standard je namenjen pomoću organizacijama u razvijanju, implementaciji, održavanju i unapređenju sistema upravljanja bezbednošću informacija. Cilj ovog standarda je da pomogne organizacijama da obezbede da su njihove informacije sigurne i da se mogu pouzdano koristiti.

ISO 27001 standard se sastoji od serije smernica i načela koja su dizajnirana da pomognu organizacijama da identifikuju i upravljaju rizicima vezanim za bezbednost informacija. Ovaj standard takođe podrazumeva da se organizacije pridržavaju određenih procedura i da kontinuirano unapređuju svoje sisteme upravljanja bezbednošću informacija.

Osim ISO 27001 standarda, postoje i drugi ISO standardi koji se bave bezbednošću informacija:
ISO/IEC 27002: Ovo je smernica koja pruža preporuke za upravljanje bezbednošću informacija i koja se odnosi na ISO 27001 standard.
ISO/IEC 27005: Ovo je smernica koja se bavi upravljanjem rizicima vezanim za bezbednost informacija.
ISO/IEC 27011: Ovo je smernica koja se odnosi na upravljanje bezbednošću informacija u telekomunikacionim i informacionim sistemima.
ISO/IEC 27016: Ovo je smernica koja se bavi upravljanjem bezbednošću informacija u državnoj upravi, itd

Pored ISO standarda, postoje i drugi standardi koji se bave bezbednošću informacija. Neki od tih standarda su:

NIST SP 800-53: Ovaj standard je izdao Nacionalni institut za standarde i tehnologiju (NIST) u Sjedinjenim Državama i predstavlja smernice za upravljanje bezbednošću informacija u državnim i lokalnim vladinim organizacijama.
PCI DSS: Ovaj standard se odnosi na bezbednost kreditnih kartica i koristi se u svetskom trgovinskom sektoru. Standard PCI DSS (Payment Card Industry Data Security Standard) definiše minimalne standarde bezbednosti informacija koje treba da budu primenjene u svim organizacijama koje se bave obradom, skladištenjem ili prenosom podataka o kreditnim karticama, itd.

ISO 22000 je prvi međunarodni standard za menadžment bezbednosti hrane (FSMS - Food safety management systems) izdat od strane Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO). Prema ISO 22000, bezbednost hrane je prioritet za sve organizacije koje proizvode, prerađuju, rukuju ili isporučuju hranu.

ISO 22000 je prvi standard koji mogu koristiti svi članovi lanca snabdevanja hranom. To uključuje i dobavljače neprehrambenih proizvoda i usluga, kao što su proizvođači opreme i ambalaže, kao i davaoci logističkih usluga. ISO 22000 je pogodan za organizacije svih veličina i kao što je prikladan za pekare sa 10 zaposlenih, tako je prikladan i za međunarodne proizvođače hrane ili supermarkete koji zapošljavaju hiljade radnika.

Organizacije koje su uključene u jedan ili više koraka proizvodnje bezbedne hrane:
• proizvođači hrane;
• primarni proizvođači;
• sekundarni proizvođači;
• proizvođači stočne hrane;
• veleprodaja vezana za hranu;
• maloprodaja vezana za hranu;
• preduzeća za transport i skladištenje hrane;
• proizvođači mašina i opreme;
• proizvođači materijala za pakovanje;
• proizvođači sredstava za higijenu;
• proizvođači sredstava za dezinfekciju;
• proizvođači dodataka i sastojaka.

ISO 22000 se temelji na zahtevima HACCP sistema (Codex Alimentariusa ) ISO 9000 (Sistem upravljanja kvalitetom), i drugim zahtevima iz porodice standarda ISO 22000:
• ISO/TS 22004: Sistem menadžmenta bezbednosti hrane – Uputstva za primenu ISO 22000 sa naglaskom na srednja i mala preduzeća,
• ISO/DIS 22005: Sledljivost u hrani i lancu hrane - Opšti principi i smernice za projektovanje i razvoj sistema menadžmenta bezbednosti hrane,
• ISO/TS 22003: Zahtevi za sertifikaciona tela...

Prednosti uvođenja ISO 22000:
• poboljšanje bezbednosti hrane,
• poboljšanje kvaliteta proizvoda,
• jačanje zaštite i poverenja potrošača,
• povećanje troškovne efikasnosti u lancu proizvodnje i prometa hrane,
• interaktivna komunikacija,
• sprovođenje takozvanih preduslovnih programa (prerequisite programs, PRP) kao osnove funkcionalnog HACCP-a.

S obzirom na to da je HACCP kao sistem teško primenljiv na velike proizvodne ili prodajne lance, da bi mogao uspešno da funkcioniše zahteva implementaciju ISO 9001 a samim tim i dodatne rashode za preduzeće. Da bi se izbegli ovi nedostaci HACCP-a u primeni, u velikim preduzećima u prehrambenoj industriji došlo je do izražene potrebe za stvaranjem jednog novog standarda kao što je ISO 22000. On u sebi integriše, ne samo HACCP i ISO 9001, već se bavi predviđanjima i analizom velikog broja spoljnih faktora i opasnosti koji, ne samo što mogu da ugroze bezbednost hrane, već mogu negativno da utiču i na proizvodni proces, finansije preduzeća i zaposlene.

IATF 16949 definše zahteve sistema menadžmenta kvalitetom usklađenog za potrebe globalne automobilske industrije. Cilj IATF 16949 je razvoj sistema menadžmenta kvalitetom koji osigurava stalno poboljšanje, naglašava sprečavanje defekata i smanjenje varijacija i otpada u lancu snabdevanja automobilske industrije. 16949 se odnosi na projektovanje/razvoj, proizvodnju, i, kada je relevantno, ugradnju i servis ostalih proizvoda auto industrije. Temelji se na ISO 9000, a nastao je oktobra 2016.godine kada je ISO/TS 16949 postao IATF 16949.

Gotovo svi proizvođači automobila (izuzev japanskih) postavljaju kao uslov za saradnju sa isporučiocima - primenu ovog standarda i certifikaciju od strane akreditovanih certifikacionih tela.
IATF 16949 se fokusira na sposobnost organizacije da ostvari svoje navedene ciljeve, kao i da ostvariti zadovoljstvo kupca u skladu sa isporukom delova u predviđenom roku po prihvatljivim cenama. IATF 16949 se usmerava na efikasne veze na poslovnom planu preduzeća, politike kvaliteta, ciljeva kvaliteta i mere. U osnovi ovog standarda je ISO 9001, na čije zhteve su dodati posebni zahtevi specifični za autoindustriju.

Neki od ključnih dodatnih zahteva uključuju:
• fokus na angažovanje najvišeg rukovodstva i povezivanja biznis plana sa jasno definisanim ciljevima kvaliteta;
• fokus na upravljanje ljudskim resursima, uključujući i procese za identifikaciju zahteva za kompetenciju, obezbeđujući obuku i provere efikasnosti preduzetih akcija;
• fokus na motivaciju zaposlenih za postizanje ciljeva kvaliteta, ostvarivanje kontinualnog poboljšanja i stvaranje okruženja za promovisanje inovacija;
• proces merenja, kao veličina u kojoj je osoblje svesno relevantnosti i važnosti svojih aktivnosti i na koji način oni doprinose ostvarivanju ciljeva kvaliteta;
• fokus na proizvod i dizajn procesa;
• razvoj isporučilaca koristeći IATF 16949;
• obezbeđivanje efikasne kontrole interne i eksterne laboratorije;
• proces merenja zadovoljstva kupaca za vođenjem efikasnog sistema, procesa i audita proizvoda;
• efektivna analiza podataka u svrhu kontinualnog poboljšanja.

Zaposleni u organizacijama koje žele da uvedu IATF 16949 moraju biti obučeni, pored zahteva standarda IATF 16949, i za primenu metoda i postupaka za upravljanje projektom (razvoj i/ili osvajanje novog proizvoda):
• APQP – planiranje kvaliteta proizvoda;
• FMEA – analiza grešaka i njihovih efekata;
• SPC – statističko upravljanje procesima;
• MSA – analiza sistema merenja;
• PPAP – proces odobravanja dela za proizvodnju;
• 8D - metodologija za rešavanje problema.

Ove metode i tehnike koji su detaljno definisane u priručnicima koje objavljuje AIAG (američko udruženje proizvođača automobila) ili VDA (nemačko udruženje).

Najznačajniji aspekti primene su vezani za:
• praćenje parametara (OTD – isporuka na vreme, ppm – udeo loših delova na milion proizvedenih, premium freight – dodatni troškovi transporta, brzina odgovora na reklamacije...);
• sistematsko praćenje i analiza troškova ne/kvaliteta;
• uspostavljanje audita procesa i audita proizvoda;
• neprekidno poboljšanje proizvodnih procesa (smanjivanje variranja procesa) kroz statističko upravljanje (X-R karte) i studiju sposobnosti procesa (Cpk);
• definisanje planova za vanredne situacije (contingency plan);
• primena FMEA, SPC i MSA pri osvajanju novih proizvoda;
• zahtev prema isporučiocima da primene PPAP.

Zahteve standarda mogu primeniti sve organizacije koje žele da iskoriste prednost ovakvog sistematskog pristupa u auto industriji. Međutim, sertifikacija je ograničena samo na organizacije koje isporučuju delove, komponente i materijale koji se ugrađuju u automobil i organizacije koje isporučuju usluge tipa: površinske zaštite, termičke obrade, farbanja,... Pod autoindustrijom se podrazumeva proizvodnja delova za proizvođače putničkih i teretnih vozila i autobusa, dok poljoprivredne mašine ne spadaju u ovu kategoriju. Pružaoci usluga (dizajn, prodajni saloni, servisi vozila, transport vozila, proizvođači alata,...) isporučiocima u auto industriji ne mogu biti sertifikovani prema ovom standardu.

Prednosti dobijanja sertifikata prema IATF 16949 su:
• poboljšan kvalitet proizvoda i procesa;
• obezbeđenje pristupa globalnom sistemu kvaliteta u razvojnom lancu snabdevanja isporučioca / podizvođača;
• smanjenje varijacije u procesima;
• zajednička terminologija za razumevanje kriterijumima kvaliteta;
• kontinualno poboljšanje performansi poslovnih procesa kroz tekuće certifikacione audite;
• povećanje zadovoljstva zaposlenih kroz povećanje efikasnosti upravljanja;
• osnovna linija benefita kroz produktivnost, smanjenje otpada i bolje korišćenje resursa;
• jedinstveni sistem registracije sistema kvaliteta u susret višestrukim zahtevima kvaliteta od strane kupaca;
• primena najboljih proizvođačkih praksi.

Prema definiciji koju je dao Codex Alimentarius, HACCP je sistem za identifikaciju, ocenjivanje i kontrolu opasnosti od značaja za bezbednost hrane. HACCP je sistem upravljanja u kome se bezbednost hrane razmatra kroz analizu i kontrolu bioloških, hemijskih i fizičkih opasnosti (hazarda) od ulaznih sirovina, rukovanja, proizvodnje, distribucije i konzumiranja krajnjeg proizvoda. HACCP sistem sastoji se od dve osnovne komponente: HA i CCP. HA predstavlja analizu rizika, odnosno identifikaciju opasnosti u svakoj fazi proizvodnje hrane i procenu njihove štetnosti po ljudsko zdravlje. CCP (kritične kontrolne tačke) predstavlja postupke u proizvodnji u kojima se može sprečiti ili eliminisati rizik po sigurnost hrane ili se njegov uticaj svesti na prihvatljiv nivo. Jednostavno, moguće ih je kontrolisati.

Hazard – Opasnost po zdravlje u određenoj tački procesa proizvodnje namirnice.
Analysis – Analiza opasnosti moguće kontaminacije proizvoda u svakoj tački procesa proizvodnje namirnice.
Critical – Određivanje kritične tačke u procesu po zdravstvenu bezbednost proizvoda.
Control – Kontrola kritične tačke procesa.
Point – Tačaka procesa proizvodnje namirnice.

Osnovni cilj HACCP koncepta je proizvodnja bezbednih prehrambenih proizvoda. Taj metod podrazumeva proizvodnju zdravstveno ispravnih namirnica preventivnim delovanjem, a ne posledičnim (inspekcijskim) delovanjem. HACCP sistem podrazumeva uspostavljanje odgovornosti svih učesnika u lancu proizvodnje hrane za bezbednost namirnica.

HACCP je fleksibilan sistem, prilagođava se svim vrstama proizvoda u svakoj karici lanca proizvodnje, distribucije i rukovanja hranom, "od njive do trpeze". Grane prehrambene industrije koje zahtevaju HACCP sistem su:
• proizvodnja, prerada i pakovanje;
• skladištenje, transport i distribucija;
• priprema i distribucija hrane za potrebe bolnica, dečijih ustanova, hotela, restorana;
• trgovina, maloprodaja i ugostiteljstvo;
• organska prehrambena industrija.

Da bi organizacija mogla uspešno razviti i preimenjivati HACCP plan, potrebno je najpre definisati njegov okvir (područja primene plana) i cilj (analiza opasnosti i identifikacija tačaka gde su rizici njihove pojave najveći i gde se oni mogu kontolisati, tj. smanjiti ili otkloniti).

Preduslov za kvalitetno definisanje okvira i cilja HACCP Plana su sledeće aktivnosti tj. 5 koraka koje organizacija mora sprovesti:
1. obuka i formiranje tima za HACCP;
2. opis proizvoda;
3. utvrđivanje namenjene upotrebe proizvoda;
4. izrada dijagrama toka procesa;
5. verifikovanje dijagrama toka procesa.

Razvoj i implementacija HACCP se sprovode kroz 7 principa:
1. analiza rizika – identifikuje opasnosti koje bi se mogle sprečiti kako bi se mogle eliminisati ili svesti na prihvatljiv nivo. Rizici mogu biti biološki kao sto su mikrobi, hemijski kao sto su toksini I fizički kao sto su metalni fragmenti ili staklo;
2. identifikacija kritičnih kontrolnih tačaka – Procesi se snime, naprave se dijagrami procesa i na njima se odrede kontrolne točke; tačke u proizvodnji hrane – od ulaznih sirovina preko procesuiranja i otpremanja, do konzumiranja od strane kupca – u kojima se potencijalni rizici mogu kontrolisati: kuvanje, pakovanje, hlađenje i detekcija metala;
3. uspostavljanje kritičnih granica na kritičnim mestima – Potrebno je označiti kritične granice za ustanovljenu opasnost. Odnosno, potrebno je označiti granicu koja razdvaja prihvatljivo od neprihvatljivog;
4. postupci nadzora – Uspostavljanje sistema nadzora zadatih kontrola i/ili laboratorijsko ispitivanje, da bi se osigurala njihova tačnost/valjanost;
5. korektivni postupci – postupci koje treba primeniti ukoliko nadzor pokaže da kritične kontrolne tačke nisu pod kontrolom;
6. uspostavljanje procedure verifikacije – postupci za proveru valjanosti HACCP sistema. Uvođenje dodatnih testova ili paralelnih provera da bi se osiguralo ispravno delovanje glavnih delova sistema prema predviđenim, standardima;
7. priprema dokumentacije – Sistem dokumentacije koji tačno beleži detalje svih operacija proizvodnje: tehnološke aspekte (vreme, temperatura i mikrobiološke parametre), i lične odgovornosti radnika.

Za razliku od tradicionalnog inspekcijskog pregleda proizvoda na kraju proizvodnog procesa, HACCP predstavlja integrisani preventivni sistem koji osigurava bezbednost hrane u svakom delu procesa proizvodnje i distribucije, čime doprinosi smanjenju rizika po zdravlje stanovništva. Prednosti primene ovog sistema su:
• redukuje pojavu bolesti izazvanih hranom;
• obezbeđuje snabdevanje stanovnika zdravstveno bezbednim prehrambenim proizvodima;
• omogućuje ispunjenje zahteva zakonske regulative i efikasniji inspekcijski nadzor;
• omogućuje efektivniji i efikasniji rad prehrambenih preduzeća;
• povećava konkurentnost preduzeća na svetskom tržištu;
• uklanja barijere internacionalne trgovine;
• omogućuje efikasno uvođenje novih tehnologija i proizvoda;
• povećava profit.

HACCP nije nezavisan program, već je deo većeg sistema kontrole koji uključuje i sprovođenje univerzalnih procedura koje se primenjuju za kontrolu opštih uslova i okruženja proizvodnje i doprinose bezbednosti proizvoda. Programi koji treba da budu usvojeni, primenjeni i dokumentovani su:
• GMP – dobra proizvođačka praksa,
• SOP – standardne operativne procedure,
• SSOP – standardne operativne procedure higijene.

Primena HACCP-a je kompatibilna s primenom sistema upravljanja kvalitetom, kao što su standardi serije ISO 9000.

Po okončanju uvođenja neophodno je sprovesti: stalno održavanje i nadgradnju sistema, stalan interni i eksterni nadzor, korigovanje sistema kod promena u tehnološkom postupku ili promeni sirovina i, napokon, sertifikaciju sistema.

ISO 45001 - Sistemi menadžmenta bezbednošću i zdravljem na radu - Zahtevi sa uputstvom za korišćenje (u Srbiji zvanično SRPS ISO 45001:2018), predstavlja standard koji definiše zahteve za sistem upravljanja zaštitom zdravlja i bezbednošću na radu. Cilj standarda jeste da se uspostavi kontrola nad rizicima koji nose štetnosti i opasnosti (prevođenje u što većem obimu nekontrolisanih opasnosti u kontrolisani rizik i da se na taj način obezbedi bolja zaštita zaposlenih) a samim tim i obezbedi kontinuitet poslovanja organizacije.

ISO 14001 Sistem upravljanja zaštitom životne sredine je standard upravljanja zaštite životne sredine, posvećen kontrolisanju rizika zagađenja životne sredine. EMS (Environmental Managemet System) uspostavlja mehanizme koji vremenom smanjuju ove rizike i broj incidenata i jačaju pouzdanost organizacije u ispunjenju zakonskih, i drugih zahteva zaštite životne sredine.

Standardi serije ISO 14000 imaju za cilj da podrže zaštitu životne sredine i da spreče zagađivanja, a zasnovani su na sledećim principima:
● Sistem zaštite životne sredine (EMS) treba da dovede do poboljšanja učinka zaštite životne sredine;
● Poboljšanje treba da bude stalno;
● Kada prvi put uspostavlja sistem zaštite životne sredine, organizacija treba da počne od onoga šta je očigledna korist, a to je usaglašenost sa zakonom;
● Kada EMS dobije svoj oblik, mogu se primeniti postupci za njegovo dalje poboljšavanje;
● Integrisanje EMS sa ostalim sistemima upravljanja može dovesti do veće efikasnosti celokupnog sistema;
● Sistem upravljanja kvalitetom se zasniva na mehanizmu stalnog poboljšavanja, koji je poznat kao Demingov krug ili ciklus stalnog poboljšavanja, kao i kod ISO 9000.

Serija ISO 14000 se sastoji iz više standarda, a osnovni su:
● ISO 14001 - Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine – Zahtevi, i
● ISO 14004 - EMS, Opšte smernice o principima, sistemima i tehnikama podrške.

Svrha ova dva standarda je:
● ISO 14001, ocenjivanje menadžmenta sistema, i
● ISO 14004, smernice za primenu zahteva standarda.

ISO 14004 je sličan po sadržaju sa ISO 14001, ali su svakom poglavlju pridodate smernice i ilustracije kako bi se olakšala primena ISO 14001.
ISO 14001 definiše zahteve za upravljanje zaštitom životne sredine. Ispunjavanje ovih zahteva je potrebno dokumentovati kako bi postojao dokaz o poštovanju standarda i o efikasnom radu u skladu sa standardom.
Standard ISO 14001:2004 je napisan tako da ga mogu primeniti organizacije svih vrsta i veličina i može se prilagoditi za različite geografske, kulturne i društvene uslove.
Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine ISO 14001 je upravljački alat koji omogućava organizaciji bilo koje veličine da:
● identifikuje i kontroliše uticaj svojih aktivnosti, proizvoda i usluga na životnu sredinu,
● poboljša odnos prema životnoj sredini,
● implementira sistematski pristup kojim će postizati ciljeve koji se odnose na zaštitu životne sredine i obezbedi dokaz da je postigla postavljene ciljeve.

Implementacija Sistema upravljanja zaštitom životne sredine može se odnositi na čitavu kompaniju, jedan ogranak ili na samo jedan radni proces, a izbor uglavnom zavisi od potrebe kompanije.
Osnovni razlozi koji dovode do izražene potrebe za uvođenjem sistema zaštite životne sredine ISO 14001 su:
● neprestano zagađivanje životne sredine,
● strah od potpunog iscrpljenja prirodnih resursa,
● nedostatak organizovanog i sistematskog praćenja posledica zagađenja,
● povećana zainteresovanost javnog mnjenja za očuvanjem životne sredine,
● zakonska rešenja,
● posebni uslovi rada u ugroženim oblastima.

Standard ISO 14001 ima koncepcijske sličnosti sa standardom ISO 9001, dok sa druge strane saradnjom autora (TC176/TC207), je postignuta jasna kompatibilnost procesa proveravanja. U načelu možemo govoriti o dve grupe zahteva ova dva standarda po sličnosti: identični ili jako slični i srodni, i specifični za konkretan standard.
Gotovo identični ili slični zahtevi ISO 9001 i ISO 14001:
● dokumentacija,
● zapisi,
● interna provera,
● predstavnik rukovodstva,
● preispitivanje rukovodstva.

Ovo omogućava integrisanje dokumentacije i menadžment sistema.

ISO 9001 - Sistem menadžmenta kvalitetom je međunarodni standard koji sadrži zahteve za sistem upravljanja kvalitetom u poslovnoj organizaciji koje organizacija mora ispuniti da bi uskladila svoje poslovanje sa međunarodno priznatim normama. Sistem kvaliteta je upravljački sistem, kojim se dovodi do ostvarenja postavljenih ciljeva u pogledu kvaliteta poslovanja i pružanja usluga. Ovaj sistem čine organizaciona struktura, odgovornost subjekta u organizaciji, procesi i resursi potrebni za upravljanje sistemom. Ovaj standard je deo najpoznatije serije standarda ISO 9000 koji pored njega sadrzi više standarda od kojih su neki:

ISO 9000 – Osnove i rečnik: predstavlja koncept sistema upravljanja kao i terminologiju koja se koristi;
ISO 9004 – Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja održivog uspeha organizacije - Pristup preko menadžmenta kvalitetom.
ISO 19011 – uputstvo za proveravanje sistema menadzmenta

Sistem upravljanja kvalitetom prema ISO 9001 standardu, zasniva se kako na procesnom pristupu (PDCA ciklus) tako i na sedam principa upravljanja, a to su:
● princip 1: fokus na korisnike,
● princip 2: liderstvo,
● princip 3: uključivanje zaposlenih,
● princip 4: procesni pristup,
● princip 5: poboljšanje,
● princip 7: upravljanje odnosima

Ovi principi se mogu koristiti od strane menadžmenta, kao okvir za usmeravanje organizacije u pravcu poboljšanja performansi. Principi su izvedeni iz kolektivnog iskustva i znanja stručnjaka širom sveta koji učestvuju u radu Tehničkog komiteta ISO/TC 176 (Upravljanje kvalitetom i obezbeđenje kvaliteta), koji je odgovoran za razvijanje i održavanje ISO 9000 standarda.

ISO 9001 je pogodan za sve organizacije koje žele da poboljšaju način upravljanja, bez obzira na veličinu ili delatnost organizacije. Pored toga, ISO 9001 je kompatibilan sa drugim standardima sistema menadžmenta kao sto su OHSAS 18001 Sistem upravljanja zaštitom zdravlja i bezbednošću na radu i bezbednost i Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine ISO 14001. Oni dele mnoge principe tako da je česta praksa da se standardi objedinjuju prilikom implementacije i sertifikacije.

Standard je evoluirao kroz verzije:
- 9001:1987 – Deo serije ISO 9000 standarda, „Model obezbedjenja kvaliteta u dizajnu, proizvodnji, instalacijama i usluživanju". Naglasak je na uskladjenost sa procedurama umesto samog procesa upravljanja
- 9001:1994 – naglasak na obezbedjenje kvaliteta putem preventivnih akcija, umesto samo finalne provere, kao i uskladjenost sa procedurama.
- 9001:2000 – zaokret u ophođenju prema kvalitetu stavljanjem u prvi plan upravljanje procesom, kao i uključivanjem višeg menadženta u cilju integracije kvaliteta u poslovni sistem
- 9001:2008 – verzija koja je donela razjašnjenje postojećih zahteva iz verzije 9001:2000 i izmene sa namerom da se poboljša doslednost sa ISO 14001 standardom

Najnovija verzija standarda je 9001:2015. Poboljšanja u odnosu na prethodnu verziju su:

- Veće isticanje angažovanosti rukovodstva
- Pomaže prikazu organizacionih rizika i prilika na struktuisan način
- Korišćenje pojednostavljenog jezika i opšte strukture i termina, posebno korisno organizacijama koje koriste višestruke sisteme menadžmenta
- Efektivnije prikazivanje upravljanje lancima snabdevanja
- Jednostavniji za uslužne organizacije i organizacije bazirane na znanju

Svrha ovog standarda je povećanje efikasnosti organizacije kroz primenu procesnog pristupa. Njegova prednost je obezbeđenje veza između pojedinačnih procesa, sektora i njihove interakcije. Definisanjem ulaznih i izlaznih elemenata svih procesa i definisanjem potrebnih resursa stvara se polazna osnova za planiranje, kao i povratna informacija o zadovoljstvu kupaca. Ovakav model povećava poverenje klijenata u proizvod/uslugu i vodi ka boljem pozicioniranju na tržištu.

Prednosti implementacije ISO 9001 standarda za organizaciju:
- Efikasniji način rada tako da su svi procesi prilagođeni i razumljivi svima u organizaciji i biznisu, što povećava efikasnost i produktivnost a smanjuje interne troškove.
- Ispunjava Zakonske i regulatorne zahteve
- Omogućava ekspanziju na nova tržišta, na klijente i sektore koji zahtevaju sertifikat pre započinjanja posla
- Identifikuje i prikazuje rizike u vezi sa organizacijom

BRC standard razvijen je 1998. godine od strane vodećeg udruženja trgovaca u Velikoj Britaniji - BRC (British Retail Consortium), koje zastupa sve prodavce od malih, nezavisnih privatnih prodavnica, do velikih prodajnih lanaca i robnih kuća, kao alat maloprodajama za evaluaciju isporučilaca prehrambenih proizvoda koji su se prodavali pod njihovim robnim markama i pomoć u poštovanju propisa.

Januara 2003. godine, BRC je prepoznao potrebu da se izmeni naziv standarda, ističući i promenu u njegovoj primeni, pa je tako BRC tehnički standard za hranu, postao BRC opšti standard za hranu. Danas je ovaj standard prihvaćen širom sveta od strane mnogih kompanija, čak i onih koje nisu u industriji hrane, kao osnova za procenu dobavljača i robe koja se prodaje pod privatnim robnim markama.

Standard zahteva usvajanje i primenu HACCP principa, uspostavljanje dokumentovanog sistema upravljanja kvalitetom, kao i primenu standarda za kontrolu fabričkog okruženja, proizvoda, procedura i osoblja.

Zbog uspeha i globalnog prihvatanja BRC standarda za hranu, danas postoje BRC standardi za sledeće četiri oblasti:

• Bezbednost hrane,
• Krajnji proizvodi,
• Pakovanje i ambalaža,
• Skladištenje i distribucija.

Na šta se odnose pojedinačni standardi, prikazano je na slici ispod:

Prednosti BRC Globalnog standarda:

• Sveobuhvatan i fokusiran na bezbednost, zakonitost i kvalitet,
• Zahtevi su jasni i detaljni i zasnovani na HACCP principima koje podržava sistem dokumentacije,
• Zaključak sa svim neusaglašenostima uočenim tokom provere zajedno sa dokazima se uključuje u izveštaj,
• Komplementaran je sa drugim sistemima upravljanja kvalitetom, npr. ISO i HACCP ispunjavajući zahteve ovih standarda.

Ciljevi standarda:

• Pomoć trgovcima na malo u ispunjavanju zakonskih propisa,
• Zaštita potrošača držanjem pod kontrolom značajnih opasnosti po zdravlje koje mogu biti izazvane hranom,
• Veća bezbednost proizvoda i manji rizici od odgovornosti po osnovu proizvoda,
• Motivacija zaposlenih,
• Povećanje zadovoljstva korisnika,
• Osiguranje konkurentnosti.

Principi BRC standarda su:

• Umanjenje mogućnosti dvostrukog ocenjivanja,
• Rad i saradnja sa akreditacionim telima radi obezbeđivanja da proces akreditacije rezultira efektivnom kontrolom i održavanjem standarda,
• Ohrabrivanje internog ocenjivanja,
• Obezbeđivanje otvorenosti, transparentnosti i usklađenosti sa propisima,
• Promocija direktnog učešća vlasnika maloprodaja prilikom razvoja i održavanja sistema, učešćem u odboru za tehnički nadzor,
• Stalno preispitivanje i poboljšanje standarda i pomoćnih procesa.

ISO 26000 - Uputstvo o društvenoj odgovornosti je međunarodni standard koji daje uputstva i smernice u vezi sa društvenom odgovornošću.

Evropska komisija u svojim Smernicama za politiku društvene odgovornosti preduzeća (EC White Paper on Corporate Social Responsibility, 2003), društvenu odgovornost preduzeća definiše kao "koncept prema kojem preduzeće na dobrovoljnoj bazi integriše brigu o društvenim pitanjima i zaštiti životne sredine u svoje poslovne aktivnosti i odnose sa zainteresovanim stranama (vlasnicima, deoničarima, zaposlenima, potrošačima, dobavljačima, vladom, medijima i širom javnošću)". Cilj društvene odgovornosti je da doprinese održivom razvoju.

Organizacije širom sveta i njihove zainteresovane strane sve više postaju svesne potrebe za društveno odgovornim ponašanjem i prednostima koje iz toga proizilaze.

Učinak organizacije u odnosu na društvo u kome deluje, kao i njen uticaj na životnu sredinu, postao je presudan deo merenja sveobuhvatnog učinka i njene sposobnosti za kontinuirano efektivno delovanje. To je delom odraz rastućeg prepoznavanja potrebe da se obezbedi zdrav ekosistem, socijalna jednakost i dobro upravljanje organizacijom.

Cilj ISO 26000 standarda jeste da pomogne organizacijama u njihovim nastojanjima da deluju na društveno odgovoran način i da ih podstakne da učine i više od samog poštovanja zakonske regulative, imajući u vidu to da je usklađenost sa zakonom osnovna obaveza svake organizacije i ključni deo njene društvene odgovornosti. Takođe, cilj ovog standarda je i da pomogne organizacijama da doprinesu održivom razvoju.

ISO 26000 obezbeđuje uputstva za sve vrste organizacija u vezi sa:

• pojmovima, terminima i definicijama koji se odnose na društvenu odgovornost,
• pozadinom, trendovima i karakteristikama društvene odgovornosti,
• principima i praksama koji se odnose na društvenu odgovornost,
• ključnim temama i pitanjima društvene odgovornosti,
• integrisanjem, primenom i promovisanjem društveno odgovornog ponašanja u okviru organizacije i, preko njene politike i prakse, u sferi njenog uticaja,
• identifikovanjem i angažovanjem interesnih strana,
• saopštavanjem posvećenosti, performansi i drugih informacija u vezi sa društvenom odgovornošću.

ISO 26000 sadrži dobrovoljne smernice, ne zahteve. On nije standard za sistem menadžmenta i nije namenjen niti je odgovarajući za potrebe sertifikacije, kao npr. ISO 9001:2008 ili ISO 14001:2004. Svaka ponuda za sertifikaciju prema ISO 26000 ili izjava o sertifikaciji prema ISO 26000 bilo bi pogrešno tumačenje namere i svrhe, kao i zloupotreba ovog međunarodnog standarda.

ISO 26000 dodaje vrednost postojećoj praksi u oblasti društvene odgovornosti i produbljuje razumevanje i implementaciju društvene odgovornosti putem:

• Razvijanja međunarodne usaglašenosti o značaju društvene odgovornosti i tema na koje se organizacije moraju fokusirati,
• Pružanja uputstva o transformaciji principa u efektivne aktivnosti,
• Redefinisanja najbolje prakse koja je već napredovala i širenja informacija na globalnom nivou za dobrobit međunarodne zajednice.

ISO 26000 u okviru svojih smernica definiše sedam načela društvene odgovornosti:

1. Odgovornost organizacije za sopstveni uticaj na društvo i životnu sredinu,
2. Transparentnost organizacije u donošenju odluka i aktivnostima koje utiču na društvo i životnu sredinu,
3. Etičko ponašanje,
4. Poštovanje interesa zainteresovanih strana, razmatranje istih i odgovaranje na njih,
5. Poštovanje pravne države,
6. Poštovanje međunarodnih normi ponašanja,
7. Poštovanje ljudskih prava i prepoznavanje njihovog značaja i univerzalnosti.

Prednosti primene standarda ISO 26000 

Percepcija organizacije i činjenice u vezi sa njenim učinkom u pogledu društvene odgovornosti mogu, između ostalog, unaprediti:

• Konkurentsku prednost,
• Reputaciju,
• Sposobnost privlačenja i zadržavanja zaposlenih ili članova, kupaca, klijenata ili korisnika,
• Moral, posvećenost i produktivnost zaposlenih,
• Stav investitora, vlasnika, donatora, sponzora i finansijske zajednice,
• Odnos sa kompanijama, vladama, medijima, dobavljačima, kolegama, korisnicima i zajednicom u okviru koje se obavlja delatnost.

ISO/IEC 20000 je standard koji se odnosi na upravljanje IT uslugama i koji omogućava IT organizacijama da osiguraju da procesi koje realizuju i usluge koji obezbeđuju budu u skladu sa potrebama svih zainteresovanih strana i u skladu sa najboljom praksom iz te oblasti. Standard je razvijen od strane ISO JTC 1/SC 7 tehničkog komiteta, a nastao je iz standarda BS15000, koji je u međuvremenu povučen.

Standard, pre svega, pomaže organizacijama da steknu uvid u kvalitet usluga koje isporučuju, specificiraju sve procese kao i da stvore sliku o tome šta bi trebalo unaprediti radi povećanja kvaliteta usluga. Kada se govori o primeni standarda ISO 20000, misli se prvenstveno na ispunjavanje zahteva datih u ISO 20000-1, dok su ostali dokumenti u okviru ovog standarda smernice kako na što bolji i lakši način ispuniti zahteve.

Standard ISO/IEC 20000 se sastoji od nekoliko dokumenata koji govore o različitim aspektima upravljanja IT uslugama:

• ISO/IEC 20000-1 (Part 1: Service management system requirements) bliže opisuje sistem upravljanja uslugama (SMS - Service Management System). Njime su obuhvaćeni svi zahtevi koje bi organizacija trebalo da ispuni u cilju planiranja, uspostavljanja, primene, sprovođenja, nadgledanja, revidiranja, održavanja i poboljšavanja Service Management sistema. Standard sadrži ukupno 256 zahteva, podeljenih u 6 grupa, a koji se odnose na dizajn, promenu, isporuku u poboljšanje usluga.  
• ISO/IEC 20000-2 (Part 2: Guidance on the application of service management systems) sadrži uputstvo za primenu SMS-a, na osnovu zahteva opisanih u ISO 20000-1. Sadrži primere i predloge primene sistema i omogućava organizacijama da na što verodostojniji način interpretiraju i primene ISO 20000-1.
• ISO/IEC TR 20000-3 (Part 3: Guidance on scope definition and applicability of ISO/IEC 20000-1): Odnosi se na definisanje obima i primenljivosti ISO/IEC 20000-1 standarda u određenoj organizaciji. Dopunjuje dokument ISO 20000:2, koji sadrži opšta iskustva i može pomoći, kako organizacijama koje posluju prema navedenom standardu, tako i organizacijama koje su zainteresovane da uvedu standard ISO 20000-1 u svoje poslovanje. 
• ISO/IEC TR 20000-4 (Part 4: Process reference model) bliže opisuje i olakšava primenu modela procene procesa, opisanog standardom ISO/IEC 15504. Model opisan ovim standardom je logičan prikaz elemenata procesa u okviru upravljanja uslugama koji se mogu sprovoditi na osnovnom nivou. On opisuje sve procese na apstraktnom nivou, uključujući i procese SMS-a opisanih ISO 20000-1 standardom, u vidu osnovne svrhe i izlaznih elemenata.
• ISO/IEC TR 20000-5 (Part 5: Exemplar implementation plan for ISO/IEC 20000-1) predstavlja primer plana implementacije, koji daje bliža uputstva kako primeniti SMS u cilju ispunjavanja zahteva opisanih ISO 20000-1 standardom. Obuhvata savete u vezi sa time kojim redom bi trebalo planirati i primeniti poboljšanja. Takođe, opisuje pristup koji se sastoji od tri faze i koji se koristi prilikom primene SM sistema.

Veza sa drugim standardima

Standard se može dovesti u vezu sa mnogim standardima koji opisuju opšte Sličnost između ISO 20000-1:2011 i ISO 9001 (Sistem menadžmenta kvalitetom – Opšti zahtevi) standarda se ogleda u tome što se oba standarda zasnivaju na PDCA (Plan-Do-Check-Act) ciklusu i sadrže slične elemente (odgovornost rukovodstva, upravljanje dokumentima, upravljanje resursima, merenje, analiza i poboljšanja). ISO 9001 predstavlja odličnu osnovu za implementaciju standarda ISO 20000.

ISO 20000-1 se takođe može dovesti u vezu i sa standardom ISO 27001 (Informacione tehnologije - Tehnike bezbednosti - Sistemi menadžmenta bezbednošću informacija – Zahtevi), koji je širi po obimu. Ipak, smatra se da se glavni uticaj standarda ISO 27001 na ISO 20000-1 ogleda u tački 6.6. - Upravljanje sigurnošću informacija, budući da pruža širu sliku o tome kako implementirati sisteme bezbednosti informacija u organizaciji.

S obzirom da se odnosi na oblast informacionih tehnologija, standard ISO 20000-1 se može dovesti i u vezu sa CMMI standardom. Pojedine oblasti standarda ISO 20000-1 su obuhvaćene CMMI standardom na stepenu zrelosti 2 i delimično 3. Stoga, za organizacije koje primenjuju ISO 20000-1 standard, može se smatrati da su dostigle Maturity Level 2 prema CMMI standardu.

Koristi od primene ISO 20000 standarda

Standard ISO 20000 pruža pomoć organizaciji u vidu sagledavanja i poboljšanja nivoa IT usluga i demonstracije sposobnosti organizacije da ispuni sve neophodne zahteve korisnika. Konkretne koristi koje primena ovog standarda može doneti su:

• Usaglašavanje IT usluga sa poslovnim ciljevima,
• Stvaranje okvira za poboljšanje kvaliteta usluga,
• Poređenje sa najboljima iz oblasti IT usluga,
• Smanjenje rizika i troškova IT usluga,
• Stvaranje neophodne hijerarhije i kulture u okviru same organizacije,
• Stvaranje konkurentske prednosti kroz promovisanje stabilnih i isplativih usluga,
• Keiranje stabilnog okvira koji podstiče automatizaciju u upravljanju uslugama.

ISO/IEC 12207 je standard koji se odnosi na procese životnog ciklusa softvera u okviru sistemskog i softverskog inženjeringa. Njime se uspostavlja uobičajeni okvir i definiše prateća terminologija koji bliže opisuju životni ciklus softvera i na koje se može pozvati softverska industrija. Standard opisuje procese, aktivnosti i zadatke koji se mogu identifikovati ne samo u nabavci softverskog proizvoda/usluge, već i sistema koji sadrže softver, kao i procese u okviru nabavke, razvoja, funkcionisanja, održavanja softverskih proizvoda i softverskih delova sistema.

Ovaj standard se odnosi na procese akvizicije sistema i softverskih proizvoda/usluga kao i na procese tokom celokupnog životnog ciklusa softverskog proizvoda, bilo da su korišćeni unutar ili van organizacije. Takođe, obezbeđuje procese koji mogu biti primenjeni prilikom definisanja, kontrole i poboljšanja procesa životnog ciklusa softvera.

ISO/IEC 12207:2008 je moguće koristiti u jednom ili više modela:

• Za organizaciju – kao pomoć prilikom ustanovljavanja okruženja željenih procesa. Ovi procesi mogu biti podržani metodama, procedurama, tehnikama, alatima i obučenom radnom snagom.
• Za projekat – kao pomoć pri izboru, strukturi i upotrebi elemenata ustanovljenog skupa procesa. U ovom modelu, standard se koristi da proceni usklađenost projekta za deklarisano i ustanovljeno okruženje.
• Za dobavljače – kao pomoć prilikom razvoja sporazuma koji se tiče procesa i aktivnosti, a prilikom kojeg se vrši odabir procesa i aktivnosti, ugovaranje, dogovaranje i njihovo izvršavanje.
• Za organizacije i strane koje vrše procenu – za vršenje procene koja bi mogla doprineti, kao podrška, poboljšanju organizacionog procesa.
   

ISO/IEC 12207:2008 je standard koji se nalazi u nadležnosti ISO/IEC JTC1/SC7 – ISO komiteta koji se bavi razvojem ISO standarda u oblasti sistemskog i softverskog inženjeringa. Deo je SC7 Integrisanog skupa standarda, koji obuhvata standarde:

• ISO/IEC TR 15504, koji se odnosi na sposobnost,
• ISO/IEC 12207 i ISO/IEC 15288 koji se odnose na životni ciklus (softvera i sistema respektivno),
• ISO 9001 i ISO 9000-3, koji se odnose na kvalitet.
   

Struktura standarda 

Standard ISO/IEC 12207:2008 se sastoji od 7 sekcija i 7 aneksa: 

• Sekcija 1 – Pregled: U ovoj sekciji su razmotreni okvir, svrha i ograničenja standarda,
• Sekcija 2 – Usklađivanje: Bliže su predstavljeni pojmovi koji se tiču standarda – namensko korišćenje, potpuna sklađenost i prilagođena usklađenost,
• Sekcija 3 – Normativne reference: Referenciranje dokumenata koja su nezamenljiva prilikom primene standarda,
• Sekcija 4 – Termini i definicije,
• Sekcija 5 – Primena ovog internacionalnog standarda: Predstavljeni su ključni koncepti primene standarda, kao i detalji u vezi sa samim procesima (kategorije životnog ciklusa procesa, pregled procesa kao i osnovne informacije o Process Reference Modelu – PRM),
• Sekcija 6 – Procesi životnog ciklusa sistema,
• Sekcija 7 – Procesi životnog ciklusa softvera.
   
• Aneks A – Proces prilagođavanja: Ovim aneksom su obezbeđeni zahtevi za prilagođavanje ovog standarda, kada potpuna usaglašenost sa njim nije moguća. Proces prilagođavanja je opisan svrhom, rezultatima i aktivnostima, odnosno zadacima,
• Aneks B – Referentni model procesa radi procene: Ovaj aneks obezbeđuje referentni model procesa, pogodan za korišćenje u konjukciji sa standardom ISO/IEC 15504-2 (Informaciona tehnologija – Proces Procene – Deo 2: Sprovođenje Procene) i odnosi se na korisnike koji imaju potrebu za procenom implementiranih procesa u skladu sa tim standardom,
• Aneks C – Istorija i opravdanost: Ovaj aneks je informativnog tipa i daje uvid u istoriju razvoja i pruža obrazloženje za ovaj standard,
• Aneks D – Usaglašenost procesa standarda ISO/IEC 12207 i ISO/IEC 15288: Budući da su ovi standardi međusobno zavisni, ovaj aneks pruža detaljan opis njihove usaglašenosti i ukazuje na njihov odnos,
• Aneks E – Pregledi procesa: Ovaj aneks daje informacije u cilju objašnjenja kako projekat objedinjuje procese, aktivnosti i zadatke standarda ISO/IEC 12207 i ISO/IEC 15288 ne bi li bili postignuti rezultati od interesa za različite stejkholdere,
• Aneks F – Primeri opisa procesa: Obuhvata procese organizacionog usaglašavanja (Organizational Alignment Process), upravljanja organizacijom (Organization Management Process) i upravljanja promenom ugovora (Contract Change Management Process),
• Aneks G –Veza sa drugim IEEE standardima: U ovom aneksu je data tabela sa procesima standarda za koje se sugeriše koji bi IEEE standardi mogli biti korisni u njihovoj implementaciji i izvršavanju, sa detaljnim objašnjenjem veze,
• Aneks H – Bibliografija,
• Aneks I – Spisak učesnika.
   

Procesi koji su opisani standardom se mogu podaliti u dve grupe:

• Procesi životnog ciklusa sistema: procesi ugovaranja (2 procesa), procesi organizacione potpore projekta (5 procesa), procesi projekta (7 procesa), tehnički procesi (11 procesa),
• Procesi životnog ciklusa softvera: Procesi implementacije softvera (7 procesa), procesi podrške softvera (8 procesa), procesi ponovne upotrebe softvera (3 procesa).
   

Veza sa drugim standardima 

Standard ISO/IEC 12207 se može posmatrati zajedno sa standardom ISO/IEC 15288 sa kojim je usko povezan i predviđa se da bi u budućnosti ovi standardi mogli biti objedinjeni u jedinstveni standard. U okviru SC7 skupa standarda ova dva standarda se međusobno dopunjuju sa ostalim standardima iz te grupe (ISO 9001, ISO 9000-3, ISO/IEC TR 15504).

Takođe, kako nije definisan poseban model životnog ciklusa, standard je u vezi i sa ISO/IEC TR 24748-1(Sistemski i softverski inženjering – Upravljanje životnim ciklusom – Deo 1: Uputstvo za upravljanje životnim ciklusom) koji daje informacije u vezi sa konceptima životnih ciklusa sistema koji se mogu primeniti u okviru standarda, kao i uputstva za kreiranje jedinstvenog životnog ciklusa, zavisno od specifičnih zahteva organizacije.

Prednosti standarda ISO/IEC 12207

Kako se današnje poslovanje ne može zamisliti bez svojevrsne IT podrške, standard ISO 12207 postaje aktueniji nego ikad. On pruža neophodnu referentnu tačku za sve tipove projekata u kojima je uključen softver. Standard takođe predstavlja i bazu za uspostavljanje zrelog procesa, kao i za dalje unapređivanje procesa i projekata.

Košer standard propisuje proizvodnju i pripremu hrane prema posebnim jevrejskim propisima i običajima. Košer sertifikat (heb. Kashrus – odgovarajući, ispravan) garantuje da određeni prehrambeni proizvod ispunjava zahteve propisane Torahom (poznatijim kao pet proroka Mojsijevih knjiga). Torah propisuje koji proizvodi su prihvatljivi za ishranu i način na koji moraju biti pripremljani kako bi bili dozvoljeni za konzumiranje.

Koje namirnice jesu Košer

Meso i proizvodi od mesa. Meso samo određenih vrsta životinja se smatra Košer, i to životinja koje imaju rogove i koje su preživari, kao što su teletina i ovčetina, dok meso svinja i zečeva nisu Košer. Od živine dozvoljene su samo kokoške, ćurke, guske i patke. Takođe, da bi meso bilo Košer potrebno je životinju zaklati na tačno određen, ritualan način kojim se životinji ne zadaje bol, a obred klanja obavlja specijalno obučeno lice. Ovaj metod klanja smatra se najhumanijim i najbezbolnijim načinom klanja životinja. Pošto životinja prestane da daje znake života, kontroliše se prisustvo bolesti, sa posebnim akcentom na pluća. Zatim se uklanjaju iznutrice, nervi i sva krv iz životinje, čije je konzumiranje zabranjeno.

Riba. Sve vrste ribe koje imaju peraja i krljušt su dozvoljene za konzumiranje, dok morske životinje (rakovi, školjke, jastozi i dr.) nisu Košer. Za razliku od životinja, kod riba ne postoji poseban ritual njihovog ubijanja. Uslov da riba bude Košer je i da u prometu ima peraja.

Voće i povrće. Sve vrste voća i povrća, po pravilu, jesu Košer, međutim insekti i crvi koji su često prisutni u voću i povrću nisu dozvoljeni. Izuzetak su pojedini proizvodi od grožđa, koji nisu Košer.

Sir. Neke vrste sireva jesu Košer, a uslov je da su proizvedeni od mleka Košer životinje.

Riba, jaja, voće i povrće mogu se konzumirati zajedno sa mlečnim ili mesnim proizvodima, dok Košer standard zabranjuje da se meso i mlečni proizvodi pripremaju i konzumiraju zajedno. Takođe, meso, jaja i organi od životinje koja nije Košer nisu dozvoljeni. Biljna ulja se mogu koristiti u pripremi mlečnih i mesnih proizvoda.

Sertifikacija

Sertifikat koji garantuje da su proizvodi u skladu sa Košer zahtevima izdaje ovlašćeni Rabin, dok odluku o odobrenju Košer sertifikata donosi ECK (European Central Kashrut). Dokumentacija, koja sadrži nameru proizvođača, tehnologiju proizvodnje, spisak sirovina koje ulaze u proces proizvodnje i dr, šalje se u ECK. U slučaju tehnološki jednostavnijih proizvoda Rabin sam kontroliše proizvod, dok tehnološki složenije proizvode kontroše predstavnik ECK-a. Do Košer sertifikata se lakše dolazi ukoliko proizvođač već ima implementirane standarde kao što su HACCP, Halal i sl. Ukoliko proizvod ispunjava Košer zahteve izdaju se dva sertifikata, jedan od lokalnog Rabina i jedan od ECK-a. Za vreme važenja sertifikata, ECK vrši proveru kako bi se održao kredibilitet sertifikata.

Prednosti Košer standarda

Zahvaljujući posebnoj kontroli koju ovaj standard propisuje, Košer hrana se smatra zdravijom. S obzirom na to da se Košer sertifikat prepoznaje sve više kao znak zdrave i kvalitetne hrane, pored pripadnika jevrejske zajednice, hranu sa "Košer" oznakom konzumiraju i pripadnici muslimanske veroispovesti, vegeterijanci, kao i ljudi koji su alergični na različite vrste hrane. Mnoge multinacionalne kompanije su odavno prepoznale prednosti Košer sertifikata. Posedovanjem sertifikata kompanije stiču konkurentsku prednost na tržištu Košer proizvoda koje se svakodnevno uvećava.

ISO/IEC 15288 je standard koji se odnosi na procese životnog ciklusa u okviru sistemskog i softverskog inženjeringa. Njime se uspostavlja uobičajeni okvir koji bliže opisuje životni ciklus sistema stvorenih od strane ljudi i njime je definisan skup procesa i prateća terminologija. Standard takođe nudi procese koji podržavaju definisanje, kontrolu i poboljšanje procesa životnog ciklusa u okviru organizacije ili projekta.

Ovaj standard se bavi sistemima koje je napravio čovek i koji se mogu svrstati u jednu ili više navedenih grupa: hardware, software, dokumentacija, ljudi, procesi (npr. procesi koji pružaju uslugu korisnicima), procedure (npr. instrukcije za rukovanje), postrojenja, materijali i prirodno nastali entiteti.

ISO/IEC 15288 je standard koji se nalazi u nadležnosti ISO/IEC JTC1/SC7 – ISO komiteta koji se bavi razvojem ISO standarda u oblasti sistemskog i softverskog inženjeringa. Deo je SC7 Integrisanog skupa standarda, koji obuhvata standarde:

• ISO/IEC TR 15504, koji se odnosi na sposobnost,
• ISO/IEC 12207 i ISO/IEC 15288 koji se odnose na životni ciklus (softvera i sistema respektivno),
• ISO 9001 i ISO 9000-3, koji se odnose na kvalitet.

Standard ISO/IEC 15288 opisuje referentni model u kome je svaki proces opisan u domenu svrhe, očekivanog izlaza i aktivnosti koje su obuhvaćene njime. Standardom je opisano ukupno 25 aktivnosti koje zajednički opisuju 131 izlaz i kojima je obuhvaćeno 80 aktivnosti, a mogu se razvrstati u četiri osnovne grupe:

• Procesi ugovaranja (Agreement processes): proces nabavke, proces snabdevanja,
• Procesi organizacione potpore projekta (Organizational project-enabling processes): proces upravljanja modelom životnog ciklusa, proces upravljanja infrastrukturom, proces upravljanja projektnim portfoliom, proces upravljanja ljudskim resursima, proces upravljanja kvalitetom,
• Procesi projekta (Project processes): proces planiranja projekta, proces procene i kontrole procesa, proces upravljanja odlukom, proces upravljanja rizikom, proces upravljanja konfiguracijom, proces upravljanja informacijama, proces merenja,
• Tehnički procesi (Technical processes): proces definisanja zahteva poverioca, proces analize zahteva, proces dizajna arhitekture, proces implementacije, proces integracije, proces verifikacije,  proces tranzicije, proces validacije, operacioni proces, proces održavanja, proces deponovanja.

Iako se standard bavi procesima u okviru životnog ciklusa sistema, on sam po sebi ne preporučuje specifični model životnog ciklusa, nego prikazuje procese koji definišu, odobravaju i upravljaju modelom životnog ciklusa. Ovo je bliže opisano u odeljku 6.2.1. standarda, dok se ostali procesi naknadno ugrađuju unutar odabranog modela životnog ciklusa.

Veza sa drugim standardima 

Uz standard ISO/IEC 15288 neizostavno ide i standard ISO/IEC 12207, koji opisuje procese životnog ciklusa softvera i koji se nalazi u okviru iste grupe standarda. Standardi su međusobno usklađeni kako bi mogli da se zajednički primenjuju u okviru organizacije ili projekta, što neminovno dovodi do toga da se bilo kakva revizija svakog od tih standarda mora odraziti na onaj drugi.

Standardi ISO/IEC 15228 i ISO/IEC 12207 se u okiru SC7 skupa standarda međusobno se dopunjuju sa ostalim standardima iz te grupe (ISO 9001, ISO 9000-3, ISO/IEC TR 15504), s tim što bi bilo vredno napomenuti da standard ISO/IEC 15288 u okviru te grupe definiše najbolje prakse za razvoj sistema.

Takođe, kako nije definisan poseban model životnog ciklusa, standard je u vezi i sa ISO/IEC TR 24748-1 (Sistemski i softverski inženjering – Upravljanje životnim ciklusom – Deo 1: Uputstvo za upravljanje životnim ciklusom) koji daje informacije u vezi sa konceptima životnih ciklusa sistema koji se mogu primeniti u okviru standarda, kao i uputstva za kreiranje jedinstvenog životnog ciklusa, zavisno od specifičnih zahteva organizacije.

Koristi za organizaciju od standarda ISO/IEC 15288

Primena standarda u organizaciji sa sobom donosi mnogobrojne koristi, zato što, pre svega, definiše procese čije sprovođenje je u interesu kako organizacije tako i sistemskog ili softverskog inženjera u cilju proizvodnje kvalitetnog izlaza. Standard obezbeđuje:

• Okvir životnog ciklusa za izvođenje aktivnosti softvera ili sistema u organizovanom, disciplinovanom stilu,
• Okvir za ispunjavanje korisničkih zahteva,
• Procesni okvir koji se može prilagoditi svakoj organizaciji,
• Okvir koji smanjuje rizike,
• Dobru osnovu za bolju komunikaciju i koordinaciju posla u okviru organizacije.

CE znak je skraćenica od "Conformité européenne" (engl. European Conformity) i predstavlja oznaku proizvođača koja ukazuje da je:  

• proizvod projektovan i proizveden u skladu sa zdravstvenim, bezbednosnim i drugim direktivama Evropske unije koje su relevantne za taj proizvod i koje predviđaju stavljanje CE oznake na njega i
• izvršeno odgovarajuće ocenjivanje usaglašenosti.

Osnovno obeležje jedinstvenog tržišta Evropske unije je slobodno kretanje ljudi, kapitala, robe i usluga, ali i činjenica da proizvodi koji se plasiraju i stavljaju u promet moraju zadovoljiti suštinske zahteve koji se tiču zaštite zdravlja, bezbednosti, zaštite potrošača i zaštite životne sredine.

Da bi jedinstveno tržište Evropske unije moglo da funkcioniše po principu jednakosti i fer konkurencije, morala su se poštovati određena pravila, sadržana u Ugovoru o Evropskoj zajednici (opšti princip četiri slobode kretanja), propisima i direktivama (specifična pravila).

Glavna prepreka bila je razlika u tehničkoj regulativi: standardi i tehničke norme za bezbednost proizvoda razlikovali su se od zemlje do zemlje, što je zahtevalo da se roba kontroliše kod svakog prelaska granice, pa je harmonizovanje propisa na nivou Evropske unije bilo od presudnog značaja za funkcionisanje tržišta.

U tom cilju Evropska komisija je donela niz direktiva (1) (tzv. direktive Starog pristupa) u kojima su dati detaljni tehnički zahtevi koji su predviđeni da važe na celoj teritoriji Evropske unije. Međutim, tek usvajanjem tzv. Novog pristupa tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji (New Approach) 1985. godine, uklonjene su prepreke koje su proisticale iz razlike između nacionalnih propisa.

Osnovni principi Novog pristupa su: 

• Evropska komisija utvrđuje direktive koje propisuju suštinske zahteve koje proizvodi moraju da zadovolje da bi se našli na tržištu Evropske unije,
• Detaljne tehničke specifikacije proizvoda date su u harmonizovanim standardima. Proizvod koji zadovolji ove specifikacije automatski zadovoljava suštinske zahteve, date u direktivama,
• Primena harmonizovanih i drugih standarda nije obavezna, tako da proizvođač ima punu slobodu da primeni i druga tehnička rešenja kako bi ispunio zahteve, postavljene direktivama.

U sklopu Novog pristupa, posebna pažnja posvećena je bezbednosti upotrebe proizvoda, odnosno sprečavanju eventualnih problema koji bi mogli nastati kao posledica neispravnog proizvoda (npr. povrede pojedinaca ili oštećenja imovine).

 Najveći broj proizvoda široke potrošnje i industrijskih proizvoda koji potpadaju pod direktive Novog pristupa moraju imati CE znak.

CE znak u Evropskoj uniji predstavlja jedini dozvoljeni znak o usaglašenosti proizvoda sa zahtevima evropskih direktiva u pogledu bezbednosti proizvoda i za razliku od znakova kvaliteta, je obavezan, te se proizvodi bez CE znaka ne mogu naći na tržištu Evropske unije. CE znak predstavlja trgovinski pasoš za proizvode!

Uvođenje CE znaka doprinelo je olakšanom plasmanu proizvoda na tržište Evropske unije, za one proizvode čije je poreklo iz zemalja koje nisu članice EU. Nekada je bilo potrebno dobiti sertifikat za svaku pojedinačnu zemlju, dok je uvođenjem CE znaka dovoljno samo jednom proći neophodne testove i postupak sertifikacije, kako bi roba imala prohodnost u svim zemljama Evropske unije.

 Dakle, za proizvode koji imaju CE znak:

CMMI - Capability Maturity Model Integration predstavlja metodologiju koja se odnosi na poboljšavanje procesa, razvijen od strane Software Engineering Institute-a (SEI) u okviru Carnegie Mellon Univerziteta. Kreiran je sa prvobitnom namerom primene u rastućoj softverskoj industriji krajem 80-tih i početkom 90-tih godina. Međutim, daljim razvijanjem, pristup je dobio univerzalniji oblik i njegova primena je postala moguća i u hardverskoj industriji, uslužnim delatnostima, a danas ga je moguće primeniti u bilo kojoj industriji. Takođe, u okviru samog pristupa su se razvijale i pojedine oblasti prema kojima je pristup prilagođen, pa tako danas razlikujemo:

1. Razvoj proizvoda i usluga – CMMI for Development (CMMI-DEV),
2. Uspostavljanje, upravljanje i pružanje usluga – CMMI for Services (CMMI-SVC),
3. Objedinjavanje proizvoda i usluga – CMMI for Acquisition (CMMI-ACQ).

CMMI se zasniva na modelu unapređivanja procesa u okviru organizacije kako bi se dostigao određeni nivo zrelosti procesa. U okviru pristupa se razlikuje 5 nivoa zrelosti procesa:

1. Početni (Initial) – procesi su nestabilni, nepredvidivi i slabo kontrolisani,
2. Upravljani (Managed) – procesi su definisani, kontrolisani i merljivi na nivou projekta organizacije,
3. Definisani (Defined) – procesi su definisani i uspostavljeni na nivou čitave organizacije,
4. Kvantitativno upravljani (Quantitatively managed) – procesi su merljivi i kontrolisani na nivou čitave organizacije,
5. Optimizovani (Optimizing) – pažnja je usmerena na poboljšavanje procesa.

Cilj svake organizacije je dostizanje najvišeg nivoa zrelosti (Maturity Level 5) koji omogućava organizaciji neprekidno unapređivanje i razvijanje procesa. U zavisnosti od nivoa zrelosti i oblasti u kojoj se koristi, pristup se sastoji od određenog broja Procesnih oblasti (Process Area) koje treba unaprediti kako bi se dostigao određeni nivo zrelosti. Zajedničko za sve tri pomenute oblasti pristupa je 16 Procesnih oblasti, a u zavisnosti od vrste pristupa se broj Procesnih oblasti kreće i do 20-25. Procesne oblasti se takođe dele prema kategoriji kojoj pripadaju (upravljanje projektima, upravljanje procesima, podrška, inženjering).

Svaka procesna oblast se sastoji od pojedinačnih ciljeva i praksi, koje su detaljno opisane i koje se moraju zadovoljiti, kako bi se i sama Procesna oblast smatrala zadovoljenom. Ciljevi i prakse se dele na:

1. Generičke ciljeve i prakse – skup ciljeva i praksi koji su isti za sve Procesne oblasti,
2. Specifične ciljeve i prakse – svaka Procesna oblast ima svoj pojedinačni skup ciljeva i praksi.

Način na koji se CMMI metodologija može koristiti u organizaciji se deli na dva potencijalna pravca:

1. Kontinualni pristup (Continuous Representation) – Procesne oblasti se biraju na osnovu prioriteta tj. na šta je najpre potrebno obratiti pažnju kada je u pitanju poboljšavanje procesa. Osnovni cilj je unaprediti samu procesnu oblast do određenog nivoa zrelosti, a u skladu sa drugim Procesnim oblastima sa kojima je usko povezana.
2. Pristup po nivoima (Staged Representation) – Procesne oblasti se biraju na osnovu nivoa zrelosti na kome se organizacija nalazi, pa se samim tim pažnja usmerava isključivo na Procesne oblasti u okviru konkretnog nivoa zrelosti.

Kao i prilikom primene drugih standarda i pristupa, CMMI propisuje specifične ciljeve i prakse koji se moraju ispuniti u cilju dostizanja nivoa zrelosti, a na organizaciji je da izabere način na koji će te ciljeve i prakse realizovati.

CMMI sertifikacija

Kod CMMI pristupa se umesto izraza "sertifikovan (certified)" koristi izraz "procenjen (appraised)". Procena se vrši na osnovu upoređivanja postignutog sa zahtevima definisanim u dokumentu "Appraisal Requirements for CMMI (ARC)". Dokumentom su definisane tri klase procene:

• A metoda - SCAMPI (Standard CMMI Appraisal Method for Process Improvement). Nju sprovode SEI-autorizovani vodeći procenjivači u skladu sa SCAMPI A Method Definition Document-om (MDD). Ova metoda je jedina formalizovana i jedina obezbeđuje rejting nivoa zrelosti.
• B metoda, koju sprovodi sama organizacija u ciju procene nivoa zrelosti, ali sa značajno manjim troškovima. U okviru ove metode organizacija sama dobija detaljan uvid u snage i slabe tačke svojih procesa i ima visoku svest o tome na šta treba obratiti pažnju u daljem razvoju.
• C metoda, koja je najmanje formalna od svih pomenutih i kojom organizacija dobija u najkraćem roku izveštaj koliki je njen rejting po određenom nivou zrelosti i koji pokazuje koliko je organizacija spremna za formalni SCAMPI A metod procene.

Prednosti CMMI-ja

Glavna prednost CMMI-ja se ogleda u tome što je njegov model kompatibilan sa drugim poznatijim standardima i modelima upravljanja kvalitetom, poput ISO standarda, Six Sigma, Agila i Lean-a. Najveći broj paralela je podvučen između CMMI-ja i standarda ISO 9000 serije i opšteprihvaćeni zaključak je da standardi imaju velikih sličnosti i da se međusobno nadograđuju. CMMI je takođe kompatibilan i sa ISO 15288:2008 i 12207:2008 standardima, a SCAMPI metoda podržava sprovođenje ISO/IEC 15504, poznatije kao SPICE (Software Process Improvement and Capability Determination).

Još jedna prednost modela CMMI je ta što se može primeniti na projekat, poslovnu jedinicu ili na celu organizaciju, tako da organizacija može sama odabrati do koje granice želi da unapređuje svoje poslovanje.

CMMI metodologija i dalje ima najveću primenu u IT industriji. Više od 75% organizacija koje su procenjene da rade po jednom od nivoa zrelosti CMMI-a se nalaze u Sjedinjenim Američkim Državama, Indiji, Kini i Japanu, od kojih broj kompanija koje svoje poslovanje uređuju prema CMMI-ju i koje posluju na najvišem nivou, najbrže raste u Indiji. Takođe, tendencije daljeg širenja su prepoznate na prostoru država Dalekog Istoka, ali i Evrope, pogotovu u zemljama Skandinavije, Nemačke i Irske.

Halal standard čini set pravila i smernica za proizvodnju i pripremu hrane u skladu sa islamskim verskim običajima. Zahtevi Halal-a potiču iz Kurana i Šerijatskog zakona, koji propisuju šta je halal, tj. dozvoljeno, a šta je haram – zabranjeno. Kada se kaže "dozvoljeno" misli se na hranu koja je pripremljena po šerijatskim zakonima i većina muslimana širom sveta primenjuje ovaj način ishrane.

Halal između ostalog zabranjuje upotrebu: svinjskog mesa, krvi, alkohola, mesa mrtvih životinja, mesoždera, magarca, psa, ptica grabljivica; hrane koja se priprema sa vinom, kolača sa bilo kojom vrstom alkohola, hrane koja sadrži emulgatore na bazi svinjske ili životinjske masti itd.

Najveći broj zahteva Halal standarda su identični sa HACCP sistemom i ISO 9001 standardom, što organizacijama koje su uspostavile neki od ova dva sistema znatno olakšava pripremu za sertifikaciju.

Halal je primenljiv na različite vrste proizvoda i usluga: hranu, kozmetiku, lekove, odeću, obuću, nameštaj, turizam i ugostiteljstvo, špediciju, bankarstvo i berzansko poslovanje..., а najčešće se primenjuje u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, kao i proizvodnji kozmetike.

Zahtevi koje Halal stavlja pred proizvođače su najstriktniji kada je u pitanju mesna industrija. Da bi meso bilo Halal, klanje dozvoljenih životinja mora biti u skladu sa sledećim zahtevima: životinja koja se kolje mora biti pažljivo tretirana, zdrava i živa, a osoba koja obavlja čin klanja mora biti psihički zdrav i osposobljen za tu aktivnost. Zabranjeno je da to radi osoba pod dejstvom alkohola, a takođe je zabranjeno da to radi neko ko nije musliman, hiršćanin ili Jevrejin, jer samo oni znaju šta znači pomen božijeg imena prilikom klanja. Propisane su i metode obuzdavanja prilikom klanja.

Proces sertifikacije

Da bi jedan proizvodni proces dobio Halal sertifikat potrebno je da se primeni niz kontrolisanih postupaka koji su u skladu sa islamskim propisima, kako bi proizvod ili usluga muslimanima bili prihvatljivi za komzumiranje ili korišćenje.

Za razliku od ostalih standarda i HACCP sistema, Halal sertifikacija nije u klasičnom sistemu sertifikacije i akreditacije. Sertifikate za ovaj sistem dodeljuju organizacije ovlašćene od strane islamske verske zajednice. U Srbiji postoji zvanična organizacija za dodelu Halal sertifikata Halal agencija Islamske zajednice Srbije. Firma koja je zainteresovana za uvođenje ovog standarda mora aplicirati Agenciji Islamske zajednice. Tom prilikom zainteresovana firma daje izjavu da su joj poznati svi zakoni koji se odnose na Halal standard, kao i sve zabrane koje proističu iz njega.

Nakon toga se sprovodi postupak u kome se utvrđuje da li su sirovine koje se koriste u proizvodnji dozvoljene prema zakonu muslimana. Nakon ispunjenja predviđenih uslova izdaje se Halal  sertifikat koji potvrđuje Halal status proizvoda i odobrava se upotreba Halal znaka na pakovanju proizvoda.

Sertifikat važi jednu godinu i u toku trajanja sertifikata vrši se redovna kontrola od strane Halal kontrolora, kao i uzorkovanje proizvoda sa tržišta. Na taj način se obezbeđuje sigurnost da neće doći do oharamljenja (religijskog skrnavljenja) proizvoda u bilo kojoj fazi proizvodnje.

Halal znak doprinosi prepoznatljivosti Halal proizvoda na tržištu. U slučaju bilo kakvog odstupanja od standarda, Agencija oduzima sertifikat, proizvodi se povlače sa tržišta i pokreće se odgovarajući postupak. Halal znakom mogu se koristiti Agencija, proizvođači koji su uspešno ispunili osnovni Halal standard, prodavci i distributeri Halal proizvoda, kao i drugi korisnici po odobrenju Agencije.

Opasnosti kod primene Halal standarda

Pored očiglednih, postoje i "skriveni" haram sastojci koji čine da Halal sastojci u krajnjem proizvodu ne budu "ispravni". Na primer, riba spremljena sa vinom, različiti kolači i sladoled koji sadrže rum, liker ili bilo koju vrstu alkohola. Mnoga hrana sadrži tzv. emulgatore koji služe da produže rok trajanja ili daju određena svojstva hrani, kao što su boja, ukus itd. Mnogi od njih su životinjskog porekla – svinjskog, što ih čini neprihvatljivim sa stanovišta Halal standarda. Tipičan primer su želatinaste mase koje se često koriste u pripremi hrane, ali i u farmaceutskoj industriji.

Pored korišćenja Halal sastojaka treba obratiti posebnu pažnju i na takozvanu kroskontaminaciju, odnosno opasnost da u proizvodnji ili procesu pripreme hrane dođe do kontakta Halal sastojaka sa nedozvoljenim – Haram, što bi poništilo "ispravnost" ukupnog proizvoda. To konkretno znači da se ne sme koristiti isti pribor ili posuđe za spremanje Halal i ne-Halal hrane, mora se voditi računa o sastojcima sredstava za čišćenje (da ne sadrže alkohol), a proizvodne linije (procesna tehnika, proizvodne trake, konvejeri i sl.) za proizvodnju Halal hrane moraju biti potpuno odvojeni od ostatka procesa koji može biti "oharamljen".

ISO 50001 standard kreiran je da bude najznačajni standard za upravljanje energijom.

Iako je ISO autor mnogih značajnih standarda, ISO 50001 su dizajnirali tako da je moguća njegova samostalna implementacija kao sistema upravljanja ili njegova logična kombinacija ili integracija sa značajnim korporativnim standardima kao što su ISO 9001 i ISO 14001.

Ovaj standard ISO 50001 omogućuje organizacijama da prošire odgovornost prema životnoj sredini na upravljanje energetskim izvorima i potrošnju energije. Kao takav, on je glavna komponenta organizacione odogovornosti, pružajući internacionalno priznat stav, kako za tehnički tako i za strateški aspekt upravljanja energijom i njenom potrošnjom, čime se poštuje sve oštrija zakonska regulativa u ovoj oblasti. Osim toga, smanjuju se troškovi za sve skuplju energiju i fokusira se na smanjenje emisije CO₂.

ISO 50001 standard pruža mogućnost organizacijama i kompanijama sa tehničkim i menadžment strategijama da povećaju energetsku efikasnost, smanje troškove i umanje negativan uticaj na životnu sredinu. Zasnovan na širokoj primenljivosti u većini ekonomskih sektora, očekuje se da će standard uticati na više od 60% potreba za energijom širom sveta. Iako je pre svega namenjen industriji, standard se može primeniti na bilo koju vrstu organizacije koja želi efektivno da upravlja upotrebom energije i njenom efikasnošću.

Standard će obezbediti prepoznatljiv okvir organizacijama za integraciju standarda upravljanja energijom u svoju menadžment praksu. Internacionalne organizacije imaće pristup jednom, harmonizovanom standardu za implementaciju širom organizacije, sa logičnom i posledičnom metodologijom za identifikaciju i implementaciju unapređenja u oblasti upravljanja energijom.

Ovim standardom se postiže sledeće:

• pruža se pomoć organizacijama da bolje koriste svoju opremu koja koristi energiju,
• daje se uputstvo za procenu, merenje, dokumentovanje i izveštavanje o energetskim unapređenjima i njihovom uticaju na emisiju gasova staklene bašte,
• stvara se transparentnost i omogućava komunikacija u vezi sa upravljanjem energetskim resursima,
• promovišu se najbolje prakse u upravljanju energijom i insistira se na dobroj praksi u upravljanju energijom,
• pomaže se postrojenjima u evaluaciji i postavljanju prioriteta u implementaciji novih energetski efikasnih tehnologija,
• pruža se okvir za promovisanje energetske efikasnosti kroz lance snabdevanja,
• omogućavaju se unapređenja u upravljanju energijom u kontekstu smanjenja emisije gasova staklene bašte,
• omogućava se integracija sa drugim sistemima upravljanja (životnom sredinom, zdravljem i bezbednošću…).

ISO 50001 je sastavljen kako bi parirao ISO 14001 - sistemu upravljanja zaštitom životne sredine. Kao posledica toga, organizacije koje su već implementirale ISO 14001 sistem mogu lako integrisati ISO 50001 u postojeću strukturu. Kao i kod ISO 9000 i ISO 14000 serije, postoji proces sertifikacije ISO 50001 standarda kojim se potvrđuje poslovanje prema tom sistemu menadžmenta.

ISO 50001 će biti snažan u integrisanju merenja performansi i podataka sa okvirom upravljanja sistemom. On ne samo da dovodi do efektivnog upravljanja procesima, već povećava energetsku efikasnost i doprinosi mudrom korišćenju energije. Ne uključuje energetske ciljeve, već jednostavno obezbeđuje da organizacija ima odogovarajući i efektivan poces upravljanja kako bi ostvarila svoje energetske ciljeve.

ISO 50001 omogućava da se sistematski postavi set ciljeva u vezi sa energijom i nudi pomoć u njihovom ostvarenju, čime se ostvaruju značajne uštede energije. Pored toga, mnoge države nude stimulativna sredstva i različite poreske olakšice za organizacije koje imaju implementiran ovaj sistem upravljanja energijom, koji je međunarodno prihvaćen.

Neke od koristi razvoja i implementacije ISO 50001 sistema za upravljanje energijom su:

• smanjena upotreba energije,
• kontrola i smanjenje troškova energije,
• smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu,
• priprema za praćenje i izveštavanje o emisiji gasova staklene bašte,
• kredibilitet u javnosti o energetskoj svesnosti.

Standard je dokument u kome se definišu pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate (proizvod ili usluga mogu biti taj rezutat) radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti.

Standardi u velikoj meri imaju pozitivan uticaj na većinu aspekata naših života. Oni obezbeđuju željene karakterisitike proizvoda i usluga kao što su kvalitet, pozitivno delovanje na životnu sredinu, bezbednost, pouzdanost, efikasnost i zamenljivost.

Kada su proizvodi i usluge u skladu sa našim očekivanjima, mi to uzimamo zdravo za gotovo i nismo ni svesni uloge standarda. Međutim, ako standardi ne bi postojali, to bismo veoma brzo primetili. Smetalo bi nam što su proizvodi lošeg kvaliteta, što nisu odgovarajući, odnosno nekompatibilni su sa opremom koju već posedujemo, ili su nepouzdani i opasni. Kada proizvodi, sistemi, mašine i uređaji rade dobro i bezbedno, to je uglavnom zato što ispunjavaju zahteve standarda.

Kako nam standardi pomažu

• čine razvoj, proizvodnju i distribuciju proizvoda efikasnijim, bezbednijim i čistijim;
• usklađuju trgovinu između zemalja;
• omogućavaju razmenu tehnologije i dobre upravljačke prakse;
• šire inovacije;
• osiguravaju kupce i korisnike proizvoda i usluga;
• čine život jednostavnijim time što daju rešenja za svakodnevne probleme.

ISO je nevladina organizacija i nema autoritet da nametne implementaciju standarda. ISO ne donosi ni propise ni zakone. Međutim, države mogu da odluče da usvoje ISO standarde – pre svega u oblasti zdravlja, bezbednosti i uticaja na životnu sredinu – kao zakonski obavezne ili da se na njih pozivaju u propisima. Iako su ISO standardi dobrovoljni, oni postaju zahtev tržišta, kao na primer ISO 9001 serija standarda.

ISO standardi se razvijaju prema potrebama tržišta. Posao pretežno obavljaju eksperti iz sektora industrije, tehnike i poslovanja u kojima se pokaže potreba za standardima. Oni su bazirani na internacionalnom konsenzusu između stručnjaka u određenoj oblasti. Svi standardi se periodično pregledaju i to najmanje jednom u pet godina, kako bi se odlučilo da li je potrebno da budu izmenjeni i dopunjeni ili ukinuti. ISO standardi su tehnički sporazumi koji obezbeđuju okvir za kompatibilnost tehnologije u celom svetu. Oni su dizajnirani da budu globalno značajni i korisni bilo gde u svetu.

Većina standarda su usko specijalizovani za određeni proizvod, materijal ili proces. Međutim, ISO 9001 i ISO 14001 su generički standardi upravljanja sistemima. Generički znači da se isti standard može primeniti na bilo koju aktivnost i na bilo koju organizaciju, malu ili veliku, bez obzira na proizvod ili uslugu, u bilo kom sektoru i bez obzira da li je organizacija privatna ili državna. ISO 9001 sadrži set generičkih zahteva za implementaciju sistema upravljanja kvalitetom, a ISO 14001 za upravljanje životnom sredinom.

Ukratko o ISO 9000 i ISO 14000 serijama

ISO 9000 i ISO 1400 serije su među najpoznatijim standardima i njih je implementiralo više od milion organizacija u 175 zemalja širom sveta.

ISO 9000 serija se odnosni na upravljanje kvalitetom. To znači da organizacija mora da:

• ispuni zahteve klijenata u vezi sa kvalitetom;
• poštuje zakonske propise;
• stalno unapređuje zadovoljstvo klijenata;
• kontinuirano poboljšava performanse.

ISO 14000 serija se odnosi na upravljanje životnom sredinom, što znači da organizacija mora da:

• smanji negativne uticaje na životnu sredinu svojim aktivnostima; i
• postigne kontinuirano poboljšanje performansi koje se odnose na zaštitu životne sredine.

ISO 9001:2008 i ISO 14001:2004 su postali široko rasprostranjeni i integrisani u globalnu ekonomiju. ISO 9001:2008 postao je čvrsto ukorenjen kao globalno prihvaćen standard koji obezbeđuje sigurnost u kvalitet robe i usluga u odnosima kupac-dobavljač. ISO 14001:2004 potvrđuje svoj globalni značaj za organizacije koje žele da posluju u skladu sa prirodom.

Pozitivan uticaj ISO standarda uključuje i sledeće:

• unificiranu osnovu za globalno poslovanje i lance snabdevanja;
• tehničku podršku zakonodavstvu;
• alat za regionalne integracije – kao što se vidi u zemljama budućim članicama Evropske unije koje su prihvatile međunarodne standarde;
• olakšan transfer dobre prakse u zemlje u razvoju i ekonomije u tranziciji.

ISO standardi se razvijaju po strogim pravilima kako bi se obezbedilo da budu transparentni i fer. Negativna strana je to što takva pravila zahtevaju veliku količinu vremena za razvoj svakog pojedinačnog standarda, zbog neophodnosti postizanja konsenzusa kao i javnosti postupka.

Pored standarda, ISO razvija i različita uputstva, smernice i priručnike u vezi sa standardima.

Koji standardi pripadaju kom sektoru?

Ovde ćete naći neke od glavnih standarda za pojedinačne industrijske sektore. Takođe, postoje još dosta standarda koji ili obuhvataju samo jedan sektor ili se preklapaju - uvažavaju u više industrijskih grana, i kako se svet brzo menja, stalno su u razvoju novi standardi.

Automobilska industrija - ISO/TS 16949:2002

Obrazovanje - IWA 2:2007

Energija - PC 242, ISO 50001

Bezbednost hrane - ISO 22000:2005, IFS, BRC

Bezbednost informacija - ISO/IEC 27001:2005

Briga o zdravlju - IWA 1:2005

Lokalna uprava - IWA 4:2009

Medicinska sredstva - ISO 13485:2003

Beznin i gas - ISO/TS 29001:2007

Reciklaža brodova - ISO 30000:2009

Bezbednost lanaca snabdevanja - ISO 28000:2007...