PK: Poštovana Majo, dobrodošli u ovaj intervju. Za početak bi Vas pitali kako ste ušli u svet menadžment sitema?

MP: Rad na menadžment sistemima sam počela u firmi Qualitas Education iz Kragujevca. Prva saradnja sa sertifikacionom kućom Quality Austria (u daljem tekstu: QA), za koju sada radim kao Freelance auditor/ocenjivač, je takođe počela u to vreme.

11 godina sam radila u Qualitas Education-u, od 1996.godine, a početkom 2008. sam osnovala svoju agenciju pod nazivom "Interconsulting". Od svoje 24 godine radim kao konsultant i predavač u različitim oblastima sistema upravljanja, a od 2001. godine i kao auditor Quality Austria-e.

Po osnovnom obrazovanju sam inženjer informacionih tehnologija i magistar menadžment nauka.

Moji početak bavljenja sistemima upravljanja je zanimljiv, jer firma u kojoj sam započela svoj radni vek je imala odličan sistem selekcije kadrova. Zaposlena sam kao inženjer informatike, da razvijam softver za upravljanje dokumentacijom. Nakon 3 meseca probnog rada, svi zaposleni su prolazili određeno pshiološko testiranje, na kom se pokazalo da bih ja bila mnogo bolja kao konsultant i predavač za sisteme upravljanja. Kao rezultat tog testiraja, pružena mi je šansa da završim školu za menadžera, a onda i auditora kvaliteta. Prve 4 godine, ta praksa je bila jako dobra, radila sam kao drugi konsultant u timu. Radila sam sa starijim kolegama, i učila, a tek posle 3-4 godine sam dobila prvog klijenta kod kog sam mogla sama da radim konsalting. Taj sistem obuke, starijih ka mlađim se danas nažalost izgubio, ali isto tako mislim da to ima veze i sa sve češćim stavom mladih – "završio sam fakultet, sad znam sve".

Kada sam počinjala, bila sam potpuno svesna da ne znam ništa o tom poslu. Na fakultetu sam stekla osnovna znanja o proizvodno poslovnim sistemima i njihovom projektovanju, ali kao to zaista izgleda u praksi bilo je pomalo maglovito za mene. Zbog toga sam i prihvatila da 3-4 godine idem sa starijim kolegama na teren i učim. Nisam osoba koja bi želela da radi nešto sama dok nisam bila potpuno sigurna u sebe. Da dođem u neku firmu, i pred iskusnim ljudima, velikim stručnjacima, govorim o nečemu, a da sam nisi 100% siguran, nisam mogla sebi da dozvolim.

 

PK: Kako ste znali da ste tada u tom momentu spremni da to uradite? Jeste znali?

MP: Pa vlasnik firme je znao. Starije kolege su pratile moj rad i naravno izveštavale vlasnika firme o mom napredovanju. Moram da priznam, i tada kada sam prvi put došla sama u firmu, sam se tresla od treme. Celu noć nisam spavala. Ali, poverenje koje su mi ukazale starije kolege i vlasnik firme mi je dalo dodatno samopouzdanje.

To je tada super funkcionisalo. Tada su svi imali šansu da probaju. Da se pokažu i dokažu. Neki su odustajali, jer ovaj posao zahteva potpunu posvećenost, veoma česta putovanja i često odsustvo od kuće.

Takođe je dobro bilo što su postojali i ti psihotestovi. Posle sam ja magistrirala ljudske resurse, i tada mi je bilo jasno šta sam sve tada radila. Prosto nismo svi isti, neko može da ima veći koeficijent inteligencije a da koristi vrlo malo od toga. I da nije tip ličnosti koji je ekstrovertna, nego je introvertan i prosto nije za taj posao. Znate, ja i dan danas srećem kolege koji imaju jako puno znanja ali poenta nije da nekog zasenite. Nego da kada držite predavanje, da motivišete polaznike da misle o tom predavanju još dva dana. To je uspeh! Jer, ne možete vi nikoga naučiti neku oblast za dva-tri dana. Pod naučiti, podrazumevam - da ga naučite da on to sutra primeni. Ali ga možete jako motivisati da on dalje sam saznaje, da misli o tome. Onda će naučiti da to i primeni.

Tako da, taj početak moje karijere je bio sjajan. Kad pričam ljudima, oni ne veruju da je to postojalo u Srbiji, posebno ne tada. To je bila 1996-1997.godina....

Za sve u životu što sam kasnije uradila, ti početci su bili jako važni. Strog, ali pravičan mentor, koji nas je učio ne samo sistemima upravljanja, već i načinu ponašanja. Moj problem je bio moja pomalo nesputana energija. Učila sam da moram da je dovedem na neki optimalni nivo, kako bi ljudi mogli da me prate, kako bih efikasnije komunicirala s drugima.

A onda, kada dođeš do jednog trenutka, kad vidiš da u tom okuruženju više nema mogućnosti za usavršavanje i napredovanje, odeš... Smatram da je to normalan put nekog ko želi da se usavršava. Nije bilo svađa, nesporazuma, jednostavno dođeš do toga kada shvatiš da treba da ideš dalje...

 

PK: Majo, to su bili neki vaši početci. Šta je sada? Vidim ovde dve vizit karte. Znamo da ste ocenjivač za QA,da li ste ocenjivač za njih za više standarda?

MP: Početci su mi dakle 1996. godine, a 2008. sam otvorila svoju agenciju. To je InterConsulting, i tu radim kao konsultant i predavač za standarde ISO 9000, ISO 14000, OHSAS 18001 (ISO 45001), ISO 20000, HACCP, FSSC, ISO 22000, ISO 27000, i naravno za ISO/TS 16949. Pored toga radim kao predavač i konsultant u oblasti poboljšavanja sistema upravljanja (Lean manufacturing, Kaizen, 5S...), upravljanja ljudskim resursima (motivacija, timski rad, interna komunikacija, upravljanje stresom, menadžerske veštine...). Kao auditor – ocenjivač radim od 2001.godine. Prvo sam bila samo auditor za ISO 9001, pa je išlo redom: ISO 14001, OHSAS 18001... Danas sam auditor za 9001, 14001, 18001, HACCP, 27001 i od januara 2012. i za ISO/TS 16949.

 

PK: Koliko smo mi upućeni, Vi ste jedna od 3 žene u svetu ocenjivač za ISO/TS 16949. Kako ste uspeli da se probijete u tom "muškom" okruženju?

MP: Pa, nije bilo lako J. Moja sreća je bila to što sam odrasla u porodici mašinskih inženjera, imali smo porodičnu firmu za proizvodnju štancanih metalnih delova za automobilsku industriju - bili smo dobavljač za Zastavu. Porodična firma, desetak zaposlenih. U toj firmi sam bila zaposlena od svoje 18. godine, a za presama radila još mlađa. Moram da priznam da tada nisam bila oduševljena idejom mog oca da svakog vikenda moram da radim za presom dok su moji vršnjaci išli u grad. Sad volim miris metala, a tada ga nisam obožavala, priznajem J. U ponedeljak ujutru kad dođeš u školu, koliko god nosila rukavice... Taj miris metala, a ti si devojčica, i tebi smrde ruke. Ali, sa ove tačke gledišta, baš sam ponosna na to iskustvo u radnoj knjižici.

Dakle, za ISO/TS 16949 auditora je potrebno 6 godina radnog iskustva u automobilskoj industriji, i neophodno je da budete vodeći auditor za ISO 9001 u minimalno 6 audita, u tri godine. Takođe, iza vas mora da stoji sertifikaciono telo za koje ćete da radite. Obuku za ISO/TS 16949 ne možete sami da završite iako želite, nego neko sertifikaciono telo mora da potpiše pristupnicu da ste vi njima potrebni za taj standard.

QA ima bazu svojih auditora, i tako sam i dobila pitanje od šefa automobilskog departmenta u QA da li bih ja dostavila svu potrebnu dokumentaciju vezanu za iskustvo u auto industriji. Kada su to proverili i odobrili, to dalje ide na odobrenje u IATF - Svetsku automobilsku organizaciju, koji je posle 6-7 meseci provere svih podataka, meni odobrila da ja mogu da idem na obuku.

Obuka traje samo nedelju dana, jer se smatra da vi već imate znanja. Imate tehnička znanja iz automotiva, imate znanje auditora, 5 dana traje obuka i polažete ispit. Ispit se sastoji iz pisanog dela i usmenog - dobijete primer neke konktretne firme i odgovarate pred komisijom.

Ono što je zanimljivo za ISO/TS 16949 jeste da tu nema puno licenciranih kuća na svetu koje mogu da rade obuku, jer IATF je akreditovao samo 5 organizacija na svetu tj dao im dozvolu da sprovode obuke za auditore ISO/TS 16949. Samo kod njih možete da polažete obuku za ISO/TS 16949 - one nemaju veze sa sertifikacionim telima. Ja sam položila kod SMMT u Engleskoj, u Birmingemu.

Iako se teško postaje auditor za ISO/TS 16949, još teže je održati licencu, s obzirom da, nakon što položite inicijalni ispit, posle dve godine morate ponovo uradite rekvalifikaciju. U novembru prošle godine sam imala ispit rekvalifikacije u Berlinu, uspešno položila, i sad dobila licencu do 31.12.2019.godine.

 

PK: Da li tačno da ISO TS 16494 ocenjivači ne mogu jednu istu firmu da ocenjuju beskonačno?

MP: Pravilo je da više od 3 godine ne možete ići u istu firmu. Ceo audit tim mora da se promeni nakkon jednog audit ciklusa. Ono što je dozvoljeno po pravilima jeste da se u audit jedne firme ide 3 godine. Nakon toga, vodeći auditor iz tog ciklusa može da ode u recertifikacioni audit, ali mora da bude član tima, ne vodeći. Posle toga, on u tu firmu sledeće 3 godine više ne sme da ide. Tek kad prođe jedan ciklus od tih dodatnih 3 godina, može da se auditira istu firmu.

 

PK: Ta pravila zaista zvuče komplikovano. Da li je i stalno učenje i usavršavanje zahtev za ISO/TS 16949 ocenjivače?

MP: Da, pravila su vrlo su stroga. Ono što je takođe strožije u odnosu na ostale standarde je da svake godine imamo i interni witness audit - svake godine dolazi neko iz sertifikacionog tela da ocenjuje naš rad, a jednom u tri godine dolazi i predstavnik nekog od svetskog proizvođača automobila i on ocenjuje kvalitet našeg rada tokom audita. Sve te informacije onda idu u našu personalnu bazu.

Tako su i kriterijumi za implementaciju ISO/TS 16949 drastično strožiji - pooštravaju ih, ja bih rekla svaka dva meseca. U oktobru 2013. su izašla nova pravila IATFa koja su pooštrena drastično. Dok svetski proizvođači automobila, koji su potpisnici standarda, opet svaka dva meseca imaju "sanction interpretation" - nove interpretacije tih pravila koji su sve strožiji i strožiji.

Što se tiče obuka, naša obaveza kao auditora je da se sami informišemo. Da pristupamo stalno IATF bazi, pošto mi imamo pristup sa našim šiframa, i da se sami izveštavamo o tim novim pravilima. Naravno, tu je i sertifikaciono telo. Imamo šefa automobilski sektora koji nas isto obaveštava, šalje nam najnovije informacije. Ali naša je obaveza, a to je i naš audit development (stalni razvoj ocenjivača) da se stalno sami informišemo. Tako imamo i obavezu da godišnje ostvarimo najmanje 20 sati obuke vezano za automobilski sektor. Ako ne ispunite 20 sati obuke godišnje, automatski gubite licencu. Ako imate recimo 10 sati obuke na internetu (i to možete nekako da dokažete), to vam se računa kao da ste imali dva i po sata obuke. Stvarne obuke, ili kako oni kažu "face to face" ako traju 8 sati, računa se da ste ostvarili 8 sati. Tako da sertifikaciono telo često po potrebi organizuje obuku za nas koja traje nekih 8 do 10 sati. A i upravo zbog tih problema sa satima, IATF svake godine zahteva od nas da svoje znanje obnavljamo polaganjem određenih modula na IATF portalu.

 

PK: Vi ste onda baš elita sa tim 16949 standardom.

MP: J Možete to nazvati i tako. Činjenica je da zahteva puno rada, kontinualnog učenja ...

 

PK: Kako se okrirno kreće broj ISO/TS 16949 sertifikata u svetu?

MP: To će vam verovatno biti zanimljivo - najveći broj sertifikata za ISO/TS 16949 ima Kina. Trenutno u svetu ima (poslednji zvanično objavljeni podaci su iz oktobra 2014. godine) 56.977 sertifikata, a od toga u Kini, tačnije region Pacifička Azija ima 36.550. Dakle, preko 50% je Kina i taj deo Pacifika. Što se tiče trendova, sada je najveći porast u broju sertifikata u Kini. U protekloj godini, broj sertifikata je pao samo u Africi.

Tako da, prošle godine u Evropi je rast sertifikata 3,3% , u Aziji 9,3%, a jedino gde je pao broj sertifikata ISO/TS 16949 je Afrika - 4%. Ukupno, na svetskom nivou je zabeležen porast broja sertifikata u prošloj godini za 7,6% što znači da ipak idemo napred. A ako znamo, teoretski, da bilo koji rast od preko 7% je izvnredan rast, onda to nije loše.

 

PK: A kakvo je stanje auto industrije kod nas? Da li je Fiat povukao nogu, da tako kažemo?

MP: Što se tiče naših prostora, često se priča kako automobilska industrija il stagnira ili čak ima negativni trend. To nije tačno. Prosto, vi vidite iz audita kad idete iz firme u firmu i gledate poslovanje, vi vidite nekakve rezultate. Vidite koliki je obim proizvodnje, i to stalno raste. Nije to neki veliki rast, ali stalno raste u odnosu na tu 2009. godinu koja je bila onako, poprilično teška, i kada smo imali neki pad. 2010. i 2011. godine je da kažem ne bio bum, ali značajno se uvećao broj sertifikata.

Fiat, otkako je došao, ima jako malo naših dobavljača u Srbiji. Stranih ima. Oni su sa sobom doveli svoje dobavljače-kooperante. U Kragujevcu postoji i Fiatova "slobodna zona" u kojima ima 8 fabrika koji su dobavljači Fiata, ali to su sve dobavljači Fiata koji su isti i u Italiji. I ne samo u Italiji. Gde god Fiat napravi fabriku, npr. sad je otvorena fabrika u Brazilu, on te svoje dobavljače vodi sa sobom.

Što se tiče broja sertifikata, imam podatke koje ISO organizacija objavljuje. A znamo svi koliko kasne ti podaci – zvanično ima 26 sertifikata za ISO/TS 16949 u Srbiji. Ali mi znamo da samo naše sertifikaciono telo ima toliko sertifikata... Tako da, otprilike, naša procena je da u Srbiji ima oko 50 sertifikata. Pričamo o kraju 2014. godine. 2010. godine je bilo 11 sertifikata.

Mogu da vam kažem da ja kao auditor svake godine dobijem makar jednog novog klijenta u Srbiji. Ako kolega dobije bar još jednog ili dva, i neka druga sertifikaciona tela još ponekog - znači da rast postoji. Nisam čula, a čulo bi se, da je neko u Srbiji izgubio ISO/TS 16949 sertifikat.

Kako dalje ide rast? Evo recimo, moj klijent koji ima fabriku u Šimanovcima, ne isporučuje za Fiat Srbija, isporučuje za Fiat Poljska i radi za Ford. On ima jednu fabriku u Šimanovcima, to je jedan sertifikat. Otvorio je prošle godine u oktobru mesecu drugu fabriku u Rumi - to je drugi sertifikat. To jeste jedna firma, ali po pravilima ISO/TS 16949 ne može kao za ISO 9001, da ste vi pravno lice "Automotive" d.o.o i imate objekte na 6 različitih lokacija, već se računa kao 6 različitih sertifikata. Radite apsolutno isti proizvod, imate isti menadžment, sve vam je isto: nabavka, ljudski resursi, planiranje, sve, ali imate drugu lokaciju (čak ta lokacija ne mora da bude drugi grad: može da bude ovde jedna lokacija, na izlazu iz grada druga), organizacija mora imati dva posebna certifikata za ISO/TS 16949.

Tako da sam sigurna da broj sertifikata raste. Poređenja radi, Slovenija - oni sklapaju Reno Klio, znači ne proizvode nego sklapaju – ali, imali su i posle svih ovih ratova bolje i stabilnije tržište, oni imaju 110 sertifikata. Znači, ne možemo mi ne znam koliko rasti.

Postoji i trend da se vrši dislociranje resursa iz Slovenije i Poljske - oni su već preskupi i proizvođači dolaze kod nas. Zbog toga se broj sertifikata povećava. Ne samo Fiat, ima tu puno i stranih proizvođača kojima smo jednostavno jeftiniji. Dobijaju povlastice - što za zapošljavanje, što slobodne zone, oslobođeni su plaćanja poreza...

 

PK: Mislite da im odgovara što je nesređeno tržište, u smislu nepoštovanje zakona?

MP: Ne, to im ne odgovara nikako. Od toga, rečeno našim jezikom, diže im se kosa na glavi. Bilo je slučajeva, iz automobilskog sektora, gde nisu mogli dobiti dozvole za vodu, struju, gas mesecima, pa smo onda alternativno radili u nekim iznajmljenim halama, dok ta osnovna lokacija ne dobije potrebne papire. Tako da, to im ne odgovara. Jednostavno, jeftiniji smo i blizu smo EU, troškovi transporta nisu visoki.

Bila sam u Ukrajini, u novembru 2104. godine. Kompanije rade, iako je rat. Renault je kupio VAZ, ruski i ukrajinski dobavljači za automobilsku industriju staju na svoje noge. Politika je jedno, ali kada je novac i tržište u pitanju, stvari stoje malo drugačije. Ukrajinske firme proizvode delove za rusko tržište, kao i pre.

Mislim da smo mi u okruženju drugi u autoindustriji. Prva je Slovenija. U Bosni ima dosta sertifikata (s obzirom na situaciju). Ali opet, kako - to su recimo slovenačke firme koje su kupile propale bosanske firme. U Bosni su livnice, kovačnice, mašinska obrada - uglavnom metalska industrija.

 

PK: Kako ide procedura ukoliko je neko prestao da ispunjava zahteve ISO/TS 16949 standarda?

MP: Kod drugih standarda, vi kao auditor nađete neusaglašenost, propišu se korektivne mere, i firma do sledećeg audita mora da otkloni neusaglašenost. Kod ISO/TS 16949 je to drugačije: ako nađete jednu veliku neusaglašenost, ili više od 5 malih, audit mora da se ponovi u roku od 90 dana. Znači, vi morate da idete ponovo u audit na lice mesta i naravno, takvih audita je bilo. Tada se ne oduzima sertifikat - to se kod ISO/TS 16949 zove pokretanje procesa desertifikacije. Proces desertifikacije mora da bude završen u roku od 110 dana. 20 dana se ostavlja za administraciju (za pisanje izveštaja, ažuriranje IATFa i zaustavljanja procesa desertifikacije). To se upisuje u IATF bazu, i kada ukucate ime tog klijenta, piše da je klijent suspendovan. Znači, nije povučen sertifikat - pokrenut je proces desertifikacije i sertifikat je suspendovan dok se ne uradi opet audit ponovo, na licu mesta. U tom smislu, bilo je takvih slučajeva dosta. Posebno u poslednje dve godine, od oktobra 2013.god, kada su izašla nova IATF pravila, po kojima je to pooštreno i precizno je definisan postupak. Nisam vodila statistiku, ali mogu da kažem da je kod oko 50% klijenata pokrenut proces desertifikacije, u poslednje 2 godine. U početku je to bilo malo šokantno za klijente. Svuda, ne samo kod klijenata u Srbiji - svima je to u startu bilo tragično, ali sada se to shvata kao nešto potpuno normalno. I to naravno košta. Ali nekad stvarno ne možete da pustite klijenta kad vidite da tu nešto ne funkcioniše. Bilo je problema - ISO/TS 16949 je specifičan standard, jer ste vi kao auditor proveravani još sa dve strane kako radite svoj posao. Dešava se da uradite audit i da posle nedelju ili posle tri dana kupac dođe da ih ocenjuje. Znači VW dođe da ocenjuje tog klijenta. Prosto ne možete sebe da dovedete u tu situaciju da vi kao auditor zbog takvih stvari sebe ugrozite, jer, jako je teško održati licencu. Klijentu vi uvek lepo objasnite. I ono što je važno, nema popravljanja neusaglašenosti tokom audita. Audit može da traje 5 dana, ako se prvi dan nađe neusaglašenost, ne može da se otkloni do zadnjeg dana audita, jer se smatra da ne možemo da proverimo efektivnost korektivnih mera. A ISO/TS 16949 traži i efikasnost i efektivnost mere. Nije bitno "uradio sam pravu stvar", nego "uradio sam pravu stvar iz prvog puta uz optimalne troškove". Kad dođete u audit za ISO/TS 16949 i vidite ogroman broj reklamacija, morate da tragate i da sledite trag, jer očigledno je da negde postoji problem.

 

PK: Da li postoji neki "recept" – kako se u automobilskoj industriji postaje dobavljač velikih proizvođača?

MP: Teško se u automobilskoj industriji postaje dobavljač. Kompanije kojaželi da bude dobavljač za auto industriju mora da ima implementirane zahteve ISO/TS 16949. Proizvođači automobila rade audite potencijalnih dobavljača i određuju vreme do kog potencijalni dobavljač mora da se certifikuje prema ISO/TS 16949. Tek nakon toga dolayi do potpisivanja ugovora. Malo je to komplikovano za naše firme - jer one nisu spremne da ulažu u sistem upravljanja kvalitetom, a žele da budu dobavljači.

Ja moram da priznam da nisam tu na strani naših privrednika. Sticajem okolnosti, radila sam za UN na projektu Jačanje dobavljača za automobilsku industriju. 2008. godine je počeo projekat jer je neko znao da će doći Fiat. Kolega iz Vojvodine Igor Vijatov i ja smo radili konsalting 2008., 2009. i 2010. godine. Konsalting je bio besplatan za naše firme. Bilo je objašnjenja da će im trebati, da neće moći da to rade dalje bez uređenog poslovanja, da neće moći da budu dobavljači. Samo 12 domaćih firmi su želele takvu vrstu pomoći.

Ono što pouzadno znam, iz šireg regiona Srbije, su samo dva dobavljača za Fiat. Govorim o domaćim firmama. Gomma Line - oni proizvode ekstrudiranu gumu, i bila je jedna firma koja je bila 100% u domaćem vlasništvu, Promotor Irva, ali pre mesec dana su je kupili Španci, tako da je 70% sada u vasništvu španaca. Tako da su to jedina dva dobavljača, domaća, sa domaćim kapitalom koji su uspeli da se kvalifikuju da budu dobavljači za Fiat.

Mislim da naše firme nisu dovoljno koristile beneficije države i raznoraznih drugih donacija. SIEPA je, koliko ja znam, u to vreme davala dobre beneficije za implementaciju ISO/TS 16949. Jednostavno nisu želeli. Tako da ne možemo sada da se žalimo na to kako nemamo, mi nismo znali da ulažemo u sebe.

 

PK: Dakle, recept je, kao i svigde gde želimo da uspemo: ulaganje u sebe?

MP: Naravno. To vam je kao ono 4 godine sam radila za manju platu, ali prosto ako imaš neku viziju to se smatra kao ulaganje. Moraš da shvatiš da možeš da naučiš svuda nešto ako želiš. Ako ne želiš to je apropo onoga da ti dodje i najbolji predavač i ne zna da prenese znanje.

Danas, na žalost, ljudi biraju druge ljude za posao (bave se zapošljavanjem) a oni i ne znaju šta taj neko treba da radi. Ne mogu ja da vam postavim dobra pitanja za quality management u nekoj kompaniji ako kao HR agent ne znam šta ćete vi tamo da radite. Ne mogu pomoći standardni testovi - kao što ne postoje dva ista sistema za upravljanje kvalitetom za dve skoro identične firme, isto tako ne možete da primenite iste testove niti na svaku ličnost niti na svako radno mesto. To, i šta se očekuje od nekog. Kad nekad pročitam oglas sa zahtevom: "... do 30 godina starosti, sa radnim iskustvom od najmanje 5 godina", meni izgleda pomalo smešno.

Druga stvar, kod nas je veliki problem, a to je i moje iskustvo - danas mlade ljude nema ko više da nauči u tim firmama kako se šta radi. Izgubilo se posvećivanje vremena mladima zbog sve veće konkurencije u samim organizacijama, a takođe tu je i zaista nedostatak vremena. Naši ljudi se teško snalaze u ovim modernijim načinima upravljanja, gde nema vremena za kafu, doručak, čitanja jutarnjih novina. Stariji nisu navikli na taj tempo rada. Više se energie potroši na odbijanje novih pravila rada nego na rad, a kamoli prenošenje znanja...

Tu je sad mač sa dve oštrice kad radiš sam na sebi - bićeš neomijeni kolega, ali ćeš sebe izgraditi. Jer ti, kao mlad čovek, ako se povinuješ starim pravilima koja očigledno ne funkcionišu onda verovatno nemaš svetlu budućnost.

 

PK: Kakvu vidite budućnost autoindustrije kod nas i u regionu, ajde da kažemo da je to onako jedna celina?

MP: Ja mislim da će se autoindustrija širiti. Posebno kod nas na Balkanu. Naravno, pre svega zbog ekonomske situacije - još uvek smo najjeftinije tržište u Evropi. Neke pretpostavke da će rast autoindustrije u svetu ići 7 % na godišnjem nivou do 2020.godine. Kina će i dalje biti neko ko će da vodi taj rast, ali što se tiče Evrope, mislim da se neće sve automobilske industrije preseliti u Kinu. Ostaće samo najjeftinije i najpozdanije zemlje. Mi smo sad politički stabilni, a i sa druge strane imamo neko istorijsko iskustvo u automotivu. Mislim da će pre svega zbog novca ovde da se nastavi rast. Kad kažem automobilska industrja mislim na dobavljače, ne mislim na proizvođače.

Ponekad me te neke informacije koje su u medijima malo iritiraju. Jer, ako idete od dobavljača do dobavljača Fiatovog i vidite da se tu ne smanjuje toliko obim proizvodnje, kao što se prezentuje na medijima, to znači da ni Fiat ne smanjuje toliko proizvodnju. Ima smanjenja u odnosu na 2012.godinu - pad proizvodnje kod Fiatovih dobavljača je negde oko 20%. To nije malo, ali i dalje firme rade, nema otpuštanja radnika. Većina Fiatovih dobavljača u Kragujevcu radi u tri smene, smanjene su količine, ali rade sve tri smene. Mislim da će i dalje biti rasta, ne nekog enormnog, ali da će ići - ono što Fiat najavljuje dobavljačima, da neće biti smanjenja, tako da će biti 0% ili neki omanji rast. Generalno, ne samo što se Fiata tiče, mislim da će biti rasta jer se sele proizvodnje - npr iz Slovenije se sele u Srbiju.

 

PK: Da se vratimo malo na menadžment sisteme. Ovaj posao po Vama ima više lepih strana, ili...

MP: To je divan posao. Konsalting , obuke, auditi - predivan posao. Ne da vam da mozak zakržlja J. Stalno novi izazovi; upoznate uvek nekog novog ko vas zagolica - ne da vam da uđete u neku rutinu. Evo, na primer, imam dva klijenta - dve male firme koje proizvode konditorske proizvode. Jedna je na jednom kraju Kragujevca, druga na drugom. Mala proizvodnja, 15 zaposlenih. Rade potpuno isto, poznaju se međusobno. Oni jesu konkurencija, ali ona zdrava konkurencija, što možda i ne može da se zamisli u Srbiji. Kod iste osobe su kupili mašine, ista osoba im je izvodila građevinske radove, sve im je bilo isto. Međutim, HACCP sistem nije mogao da im bude isti: raspored prostorija im nije isti, CCP tačke su im drugačije. Ja sam istovremeno radila konsaltng na oba mesta – posao potpuno različit! Znači, ne postoji "copy – paste".

Da ne kažem to što u jednom trenutku kao konsultant ideš u klanicu, u sledećem u proizvodnju klipnjača za automotiv, i u Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora gde se leče deca bolesnog govora i sluha. Potpuno različite oblasti, za šta mozak mora da vam non stop radi, i to je super. Zato smatram da je ovo posao koji kontinualno razvija osobu.

 

PK: Možda Vam se baš to poklopilo, što ste oduvek želeli da se bavite ljudima – ljudskim resursima, da ne kažemo potencijalima. U vašem slučaju je to neki alat kako da dobijete ono nešto što želite u konsatingu?

MP: Ne samo u konsaltingu, nego i u auditu. U auditu je teško kada imate sagovornika koji ne želi da sarađuje. Posebno one neke koji su obučeni. Vi ih pitate nešto, a on vam odgovaraju samo sa "da" ili "ne", ili još gore, odbija da vam da informaciju. Vi morate da nađete način da ostvarite komunikaciju, efeikasnu komunikaciju. Pri tom, tokom audita ste ograničeni i vremenom.

Takođe, mislim da je to značajno - po meni, i nekom dosadašnjem, ne malom iskustvu, auditor može da bude samo onaj ko radi i kosalting i obuke. Kada ne znate koja je energija, snaga i trud uložena u izradu neke dokumentacije/ implementaciju sistema; ako nikada niste učestvovali u tome - onda postoji opasnost da ne budete auditor, već inspektor. Potavljate pitanja po nekoj ček listi: ispunjeno/nije. Ako hoćete da budete dobar auditor, morate da razumete taj trud koji je neko ulozio da se sistem implementira, i da budete dovoljno fleksibilni i iskusni da prepoznate da svaki sistem može biti implementiran na potpuno drugačiji način, nego što ste vi kao auditor "navikli".

 

PK: Kako komentarišete najavljene izmene u standradu ISO 9001? Da li će biti velike razlike u implementaciji i samoj primeni zahteva standarda?

MP: Meni se dopada što su ustanovili novu strukturu za sve menadžment standarde - mislim da će takav model biti lakši organizacijama koje imaju integrisane sisteme upravljanja, Više neće biti tih nedoumica tipa koju tačku za koju da vežu, jer, nekada se preterivalo sa tim uporednim matricama. Ne treba robovati formi - da li je on vezao 4.2.4 sa ne znam 4.2.3. To prosto nije bitno. Bitno je da taj sistem funkcioniše kao stvarno integrisani. Mislim da će jako značiti ta analiza rizika poslovanja. Odnosno, sa moje tačke gledišta, ostale promene vidim kao "kozmetičke". Ali ta promena procene rizika, ostvarenja ciljeva i definisanje preventivnih mera da dostignete ciljeve – to će doneti dobre promene. Smatram da će ove izmene sada biti olakšavajuće za firme. Ali vidim strah, uplašenost kod klijenata (ja u svakom auditu naglašavam promene koje nas čekaju). Plaši ih kako će to primeniti.

U automobilskoj industriji i nije takav strah, zato što oni prema standardu ISO/TS 16949 već rade analize rizika nekih drugih procesa. Oni u principu znaju o čemu se radi, koju metodologiju treba da primene, a ovde gde imaju samo 9001, 14001, 18001 - tu malo ima bojazni.

Takođe, mislim da je procena rizika i upravljanje rizicima dobra promena, jer će na taj način biti mnogo više uključen top menadžment u sam sistem upravljanja kvalitetom. Neće moći da se sve svali na predstavnika za rukovodstvo koji sve radi sam - i preispitivanje i ciljeve, a direktor samo to potpiše na kraju, jer njega to suštinski ne zanima. Ako kažemo da sve polazi odozgo, od glave, mislim da će ove izmene pomoći firmama da se bolje organizuju, kada se te glave malo više uključe. A one će da se uključe, i uključuju se, samo kada shvate ono što sam malopre rekla - da od toga imaju korist. Dok god oni to smatraju samo i isključivo kao trošak, čak ne ni kao teret – po principu: dobro, super, dođu tu sad neki auditori, odradimo taj posao... Ali kada prvi put od toga osete materijalnu korist, onda to počnu ozbiljno da shvataju.

Recimo, u automotivu je to vrlo zastupljeno, jer vi za kašnjnje, za reklamacije imate penale. I sad, vlasnik ili menadžer radi prema targetima – i kad njemu kažu da taj premium freight koji je obavezan treba da se plati, pa dodatni/vanredni troškovi prevoza (ne stignete da proizvedete da redovnim kamionima pošaljete neku isporuku već morate da platite DHL, avion...), a to vas košta na godišnem nivou 20-tak hiljada evra. Ili povrat – reklamacija: plaćate penale na to 5-6 hiljada evra, pa onda imate interni škart desetak hiljada evra. A vi sve to morate da pratite - to nije kao ISO 9001: ovo ću da pratim a ovo neću. Standard vam je definisao šta morate da pratite. I sad kada pratite to, neko mora da to da zapiše. I kada na preispitivanju rukovodstva pokažete direktoru trošak škarta, premium freight 20-30 hiljada evra, što je još i malo za velike firme, onda oni to shvate ozbiljno. Onda pitaju gde su te korektivne mere, daj da vidimo šta treba da promenimo, jer neću više da imam toliki trošak. Zato je standard ISO/TS 16949 dobar, jer on traži da se prate takve stvari tj traži trškove kvaliteta i troškove lošeg kvaliteta.

Mislim da u ovom novom ISO 9001 imaju analize rizika za ostvarenje postavljanje ciljeva - možda će i za te kompanije menadžment označiti šta žele da dobiju kao informaciju. Onda im niko ne fingira podatke da bi bili kakvi oni žele da vide. To je za mene najznačanija novina. Vidim da nije obavezan poslovnik - moj stav je da treba da postoji neki dokument koji opisuje kratko vaš sistem. Da li je to na dve strane (neki japanski poslovnici su na dve strane), nikako na pedeset strana - to neće niko da čita. Što se tiče odgovornosti za kvalitet, kako se sad zove taj novi zahtev i ta napomena - predstavnik rukovodstva za kvalitet, mislim da je to sjajno ako se bude primenjivalo kako treba. Jer, upravo se ta greška često pojavljivala – to što je sistem kvaliteta bio jednako predstavnik rukovodstva za kvalitet. Neko, ko samo skuplja te neke podatke i pravi izveštaje. Mislim da taj novi zahtev, koji kaže da top menadžent mora da definiše zaposlene na svim nivoima organizacije za sistem upravljanja kvalitetom, to će možda da poboljša svest o sistemu kvaliteta.

 

PK: Kako da se pripremimo za nove standarde? Novi 16949?

MP: U Srbiji mi, kao konsultanti, to obezbeđujemo sami sebi. Moram da kažem da će konsultantima za ISO/TS 16949 biti lakše - mi zaista imamo jaku obuku, čak i određene module koji se bave isključivo analizom rizika. Već smo pripremljeni i na tim našim kalibracijama dobijamo nove informacije od sertifikacionih tela. Sad, konsultanti koji ne rade za sertifikaciona tela, mislim da će oni biti malo u problemu. Ali, još uvek nisu u potpunosti definisane jasne smernice kako ćemo ocenjivati novi standard...

Mislim da ti kriterijumi pri ocenjivanju moraju da budu jednaki za sve. Naravno da moraju da budu fleksibilni - u smislu delatnosti kojom se neka organizacija bavi. Ja ne vidim problem u ocenjivanju za sada jer morate da budete fleksibilni, malopre smo pričali - kriterijumi su isti. Ali, ne možete isti nivo zahtevati od firme koja ima 3 zaposlena i firme koja proizvodi bezbednosni deo za BMW. Ne možete imati iste kriterijume, nije ni isti rizik, nisu ni posledice procenjenih rizika iste.

Nova verzija standarda ISO 9001 izlazi u novembru ove godine. S obzirom da je ISO/TS 16949 struktuiran tako da je prepisan ceo ISO 9001, a dodatak standarda ISO/TS 16949 je izvod iz QS 9000, doskora još nije bilo poznato šta će biti sa ISO/TS 16949, jer su vlasnici tog standarda ISO organizacija i delimično IATF. Pre dva meseca je formirana komisija IATF-a koja sada radi na usvaju potpuno novog ISO/TS 16949. To čekamo svi, jer nema ni onog prvog drafta, ali očekujemo da bude u potpunosti usaglašen sa ISO 9001. Ne očekuje se pre početka 2016. da izađe. ISO/TS 16949 će verovatno tada uklopi sve promene, jer sve kompanije imaju prelazni period od 3 godine. A kada ocenjujete ISO/TS 16949 vi ocenjujete i ISO 9001 - kompanije dobiju i ISO 9001 i ISO/TS 16949 sertifikat - tako da očekujem da će u te tri godine prelaznog perioda za ISO 9001 da se usvoji i nova verzija ISO/TS 16949 - neće tu biti nekih većih problema.

 

PK: Kakva su Vaša iskustva sa izvođenjem obuka? I UNIDO Vas angažuje za izvođenje obuka?

MP: Za sve ove standarde o kojima smo sada pričali uglavnom držim i obuke - zovu me kompanije preko sajta, preporuke,.... Za sve ove godine koliko radim, nikada nisam sama nekome otišla i poslala ponudu, a to mi je baš drago. Mislim da je u našem poslu najbolja preporuka zadovoljan kljient. Jedan te preporuči - ili nekom svom dobavljaču ili kupcu, i uglavnom tako dolazim do klijenata. Oko 95% obuka radim "In house", što znači u samim kompanijama. Uglavnom su obuke na njihovim primerima, primerima kompanije. Znači pored zahteva standarda, puno radim obuke za primenu tehnika za automobilsku industriju (pošto ISO/TS 16949 zahteva primenu tehnika poput APQP, FMEA, MSA, PPAP, SPC, 8D...). S obzirom da dolazi do fluktuacije zaposlenih kod tih dobavljača u autoindustriji, te obuke mogu u istoj kompaniji da se godinu za godinu ponavljaju.

Znači zadnje 3-4 godine to je fokus mojih obuka. I HR obuke. Moram da kažem da najviše imam klijenata iz automotiva za te obuke - motivacija zaposlenih u ISO/TS 16949 postoji kao zahtev standarda. U tom sektoru držim obuke za timski rad, motivaciju, internu komunikaciju, upravljanje konfliktima... Često modeliram obuke prema zahtevima klijenata. Oni kažu šta je problem - koji problem imaju, pa onda napravimo obuku prilagođenu njihovim zahtevima. Evo nedavno, sad sam držala kod jednog Fiatovog dobavljača Tehnike TS, koje su onako - čisto tehnike. Ali im se dopao način, i onda su jasno iskazali koje imaju probleme u firmi što se tiče TS-a, i sada pravimo obuku kombinovanu sa određenim tehnikama da uradimo obuku za srednji menadžment. Radi se prvo za srednji mendžment, pa onda ako misle da mogu - sami će da nastave ili se nastavljaju obuke.

Radila sam, i radim dosta konsaltinga i obuka za UNIDO. To je organizacija Ujedinjenih Nacija za industrijski razvoj. Smeštena je u Beču, a ja sam ekspert za implementaciju „lean manufacturing" i „kaizen" metodoligije, kao jedne od tehnika unapređenja sistema kvalitetom, i ekspert sam UNIDO-a za ISO 26000. Tako da i u toj oblasti držim obuke, po Crnoj Gori i Srbiji.

Saradnja sa UNIDO-om je započela 2008. godine, na projektu gde sam imala određeni broj kompanija. Traže neke firme ISO 26000, mada više informativno nego da bi ga zaista primenili. Prošle godine u junu je bio jedan projekat u Crnoj Gori gde sam opet radila za UNIDO - Lean manufacturing za proizvođače - metalska industrija u Crnoj Gori koja je veoma skromna.

U automobilskom sektoru se puno polaže na obuke, za razliku od drugih sektora, kojima to izgleda samo kao trošak, a ne kao ulaganje. Ulaže se i u kompanijama koje nisu u automobilskom sektoru, ali gde se postoji strani kapital.

 

PK: Oni (UNIDO) Vas je takođe angažovao za standard ISO 26000?

Da, sa UN sam radila i projekte za ISO 26000. Tu sam isto posebno ponosna na klijenta iz Kragujevca „Sunce Marinković", jer oni već 3-4 godine za redom dobijaju nagradu za srednja i mala preduzeća za Društveno odgovorno preduzeće. Tu nagradu dodeljuje Privredna komora Srbije.

ISO 26000 je odlično struktuiran standard, ali ga same organizacije ne shvataju ozbiljno jer nije obavezna sertifikacija. Praktično, on obuhvata u sebi i ISO 9001, ISO 14001 i OHSAS 18001. Obiman je, ali ko ima dobro implementiran ISO 9001 i ISO 14001, lako je i njega da implementira. Međunarodna organizacija je napravila šemu da u svakoj zemlji treba da ima jedna organizacija, osnovana od strane države (kod nas PKS), koja će da dodeljuje nagrade, ne sertifikate. U PKS je strukturian upitnik šta sve jedna organizacija mora da ispuni da bi ušla uopšte u konkurenciju da dobije nagradu za CSR (Corporate social responsibility), tj. društveno odgovorno poslovanje. Predstavnici PKS dolaze na lice mesta, posećuju kompanije, kao auditori, skupljaju podatke, i na osnovu rezultata tih kratkih audita oni dodeljuju nagrade. Tako je za sada tako u celom svetu. Ali zato što i nije nešto što je obavezno - zato nema puno klijenta u toj oblasti.

 

PK: I za kraj, pitali bi Vas, na osnovu Vašeg dosadašnjeg iskustva (o kome smo dosta pričali) - imate li neke preporuke za ljude koji se bave ovim poslom? Bilo auditore, konsultante, možda mlađe kolege...

MP: Konsultantski posao nije kancelarijski – treba da zasučete rukave i izađete na teren gde ume da bude naporno, a ume da bude i zabavno, ako to tako shvatite. Meni je sve zanimljivo, radoznala sam po prirodi. Ponekad morate navući tešku zaštitnu opremu kako bi se popeli na građevinu ako radite OHSAS 18001, da vidite da li su zaista svi rizici procenjeni. Kad radite ISO/TS 16949, morate stati pored peći gde se lije čelik, jer morate da shvatite tehnologiju, da razgovarate sa metalurgom, jer on mnogo bolje zna tehnologiju nego što to zna direktor kvaliteta ili vi kao konsultant.

To je važno za konsultante. Svaki silazak u proizvodnju je za vas novo iskustvo i veliko znanje, ogromno znanje. Dve firme iako rade isti program one ih rade na različit način. Eto, to je možda za konsultante vrlo važno. Nisam ja kao konsultant angažovana kod nekog klijenta samo da napišem procedure. Moram da shvatim kako je najbolje za klijenta da radi, za taj kratak period dok sam konsultant... A to konsultant ne može da uradi kako treba a da ne pođe od magacina, ulaznih sirovina, pa proizvodni pogon, magacin gotovih proizvoda... Eto to je neki moj savet.

Naravno, ono što stalno pominjem: stalna edukacija! I ako vam nešto nije jasno, i kao konsultant i kao predavač, šta je moja preporuka, nikad nemojte da se bojite da kažete da nešto ne znate. Nikada nemojte da kod vas postoji strah da kažete da nešto ne znate. Mnogo je poštenije i kao konsultant i kao predavač reći "ne znam", potrudiću se da saznam, ako ne saznate, opet dobro, nego da kažete pogrešnu informaciju klijentu, jer na taj način vi možete čak i odmognete u rešavanju problema a ne da pomognete.

Kao auditor, mislim, generalno savet za sve auditore - i mlade i stare - ono što sam već rekla: ne treba da tražimo iste sisteme u različitim firmama. To što smo navikli negde, ili kao konsultant ili smo videli u nekoj Japanskoj firmi neku super praksu - to ne možemo da primenimo i da tražimo svuda. Treba da budu flekibilni i da razumeju napor ljudi koji su uveli i koji održavaju te sisteme.

Posao auditora - naše je da radimo prema određenim kriterijumima, da procenimo da li su zahtevi standarda ispunjeni ili ne, ali treba biti fleksibilan u nivou implementacije: šta je to optimalna dokumentacija koju ću tražiti? Imate auditore koji ako vide obimnu dokumentacije kažu da je sistem super - dobri ste. Dešavalo mi se da me klijent pita "šta misliš na koliko strana će da mi bude dokumentacija?". Ne mogu da vam kažem u vašoj kompaniji će imati tačno toliko i toliko procedura. Tako ne radim. Treba da bude optimalan broj dokumenata, nekada je optimalan 50, ako imate više različitih tehnologija, a nekad i 5.

Kad ste auditor, takođe, ne treba da tražite ljudima grešku. Mislim da je to problem koji se pojavljuje. Vi jeste auditor, ali niste pozvani u kompaniju da im nađete neusaglašenost. Pozvani ste da proverite da li je sistem usaglašen i onda da nađete mogućnosti za poboljšanje. Postoje različiti sistemi, verovatno ćete i naći grešku. Ali, vi ste auditor, niste inspektor. Ne pišete kazne, zato što neko nije nešto uradio. Tog pristupa ponekad ima – "ja sam auditor, stavio sam mašnu i zlatnu šnalu i sad svi mene moraju da slušaju". Ali to je malo i do ljudi, znate.

A isto važi i za auditore, kao i za konsultanta - jer klijent i jedne i druge plaća da bi nešto naučio. Baš tako treba da se shvati ovaj auditorski tj. ocenjivački posao. "Iskoristite" pitanja auditora da naučite. Auditor ne može da vam odgovara, pruža konsalting, ali iskoristite, slušajte šta pita. Puno toga auditor kaže i kroz postavljanje pitanja.

Ipak, sve je do ljudi, koliko ko želi da sluša, uči, razvija sebe i sistem upravljanja kvalitetom.