PK: Vaše ukratko predstavljanje?

IP: Završio sam FON – Fakultet organizacionih nauka, smer Upravljanje kvalitetom. Na istom smeru sam završio i master. Sad sam na doktorskim studijama na FONu, druga godina. U međuvremenu sam zavšio i master na Fakultetu političkih nauka – Međunarodna politika, to je bilo jedno novo iskustvo za mene i drago mi je što sam se odlučio na taj potez.

 

Radim u Zavodu za udžbenike od 2009. godine. U početku sam bio na poziciji stručnog saradnika za ISO standarde, nakon toga sam promovisan na poziciju Direktora sektora za strategiju i razvoj. Pre Zavoda radio sam u jednoj privatnoj televizijskoj emisiji koja se bavila automobilima – MobilE i CarFashion. Tamo sam radio sve što je moglo da se radi, Iako nema veze sa onim što sada radim, bilo je jako interesantno, i tu sam stekao određena iskustva

Bio sam na praksi u Coca Cola-i, bio sam na praksi u Trizmi. Alumnista sam Beogradskog fonda za političku izuzetnost – osma sam generacija. Član sam Srpske asocijacije menadžera, u lideršip timu sam SAMPLE, (Sekcija mladih lidera, deo SAM-a do 35 godina), gde sam na poziciji koordinatora za članstvo i motivaciju.

 

PK: Vaše iskustvo u oblasti upravljanja kvalitetom?

IP: Što se tiče upavljanja kvalitetom, u Trizmi smo krenuli da postavljamo sistem menadžmenta kvaliteta od početka. U PR agenciji Reperesent system smo osim uvođenja sistem kvaliteta, odskočili na „Balance Scorecard“, jer im se to najviše svidelo. U Zavodu za udžbenike sam od početka u zadužen za kvalitet. Imamo uveden i sertifikovan ISO 9001:2008 od 2006. godine, implementirali smo i određene delove standarda ISO 14001 i OHSAS 18001, ali ga još nismo sertifikovali. Krenuli smo i da uvodimo ISO 27001, što je jedan dugotrajan proces.

Od položenih obuka, završio sam IRCA kurseve za ISO 9001, ISO 14001 i ISO 27001. Eksterni sam ocenjivač sertifikacionog tela JUQS za ISO 9001 i ISO 14001 – trebalo bi da počnem da ocenjujem i ISO 27001.

Imam oko 12 stručnih radova, koji su prezentovani na konferencijama o kvalitetu. Uvek sam se trudio da u tim radovima pišem nešto novo, otvorim neke nove, aktuelne diskusije.

 

PK: Značaj kvaliteta za Vašu organizaciju?

IP: Iako Zavod za udžbenike ima sertifikat za ISO 9001 od 2006. godine, smatram da je ranije sistem samo formalno funkcionisao, a sad stvarno funkcioniše. Upravo tu nam pomažu ljudi koji su na praksi. Došao sam na ideju da moj bivši posao ( stručni saradnik za ISO standarde) preuzme tim studenata koji će biti na praksi u Zavodu za udžbenike. Sada pravimo tim studenata koji rešava određeni problem, što uopšte nije lako, jer uvek dođu raznovrsni studenti, i treba vremena da taj tim postane pravi tim, a onda se praksa završi i oni odu.

Smatram da standardi (bilo ovi međunarodni ili neki kompanijski), znače mnogo za internu organizaciju firme, jer oslobađaju kreativnost. Kada se standardizuju procesi, kreativnost može da dođe do potpunog izražaja, što je veoma važno za Zavod za udžbenike. Kreativnost je neophodna za nalaženje najboljeg rešenja.

Naravno, otpori promenama uvek postoje i to je nešto sa čim će se uvek suočavati oni koji se bave kvalitetom. Kod nas još uvek nije dovoljno razvijena svest o „doživotnom učenju“ i ljudi se plaše se šta će biti sa njima ako dođe do promene. Zbog tih stvari, za bavljenje ovim poslom je potrebna ogromna nauka ubeđivanja, i velika pozitivna energija koju moraš da imaš, da bi uspeo nešto da uradiš. Jer posao onoga ko uvodi/održava standarde u firmama je da se meša u svaki posao – u procedure, u procese, da vidi šta valja i šta ne valja, da bi nešto bilo bolje. I to je veliki problem, mešaš se ljudima u ono što oni rade i onda uvek sledi konstatacija „ti si došao da mi kažeš kako ću da radim svoj posao, koji radim evo već 20 godina“. Međutim, standard te upravo natera da radiš kako treba, da primeniš najbolju svetsku praksu, po nekom planu za budućnost, a onda i da meriš to što si uradio – pratiš performanse, i samim tim vidiš gde poslovanje može da se poboljša. Mislim da, iako generalizujem, u Srbiji slabo znamo da planiramo, a još slabije da sprovodimo ono što dobro planiramo. Ovo je jedna od oblasti u kojoj standard može dosta da pomogne, jer nas fokusira: napravi se plan, pa se radi po planu, onda se meri šta smo uradili, nakon toga gledamo šta treba da radimo bolje.

Ako pogledate stanje privrede u Srbiji, za nas iz kvaliteta ima toliko mnogo posla. Toliko stvari treba da se uredi, da se restrukturiraju preduzeća, da se pripremimo za EU tržište i sl. A problem postaje još veći zato što se tržište globalizuje i raste konkurencija. Mi (Zavod za udžbenike) nismo više konkurenti sami sebi, nego smo na globalnom tržištu, Zavodu su najveći konkurenti, nemačka i hrvatska izdavačka kuća.

Tako Zavod za udžbenike zvanično ima čak 76 konkurenta, što se tiče glavne delatnosti – izdavanja udžbenika, i profitabilni smo svih 56 godina, koliko postojimo. Prošle godine smo ostvarili profit od oko 100 miiliona dinara, sa sve 76 konkurenta. Mi u Zavodu za udžbenike smo 2012. godine dobili Oskar kvaliteta za kriterijum 4. Partnerstvo i resursi. To je dokaz da je moguće ostvariti rezultat. Ali moramo biti svesni da moramo nastaviti sa inovacijama i promenama kako bi održali svoju poziciju.

 

PK: Kako vidite Sektor za kvalitet unutar jedne organizacije?

IP: Sektor za upravljanje kvalitetom treba da bude nosilac promena. Nosilac neke pozitivne energije koja daje rezultate, a sve u cilju da organizacija bolje funkcioniše. Treba da motiviše, potrebna su osim stručnih znanja određena znanja iz socijalne psihologije. Takođe, veoma je važno da oni koji se bave ovim poslom budu svesni da se bave branšom koja zalazi u sve pore organizacije i da moraju stalno da se obrazuju i stiču nova znanja. Jer ne možeš da odeš u proizvodnju, nabavku, prodaju, a da ne znaš šta oni rade i kako bi mogli još bolje da rade. Ono što je naša (ljudi koji se bave kvalitetom) velika prednost jeste što poznajemo celu organizaciju. I to je fenomenalno. Moje skromno mišljenje je da menadžeri kvaliteta, jer stvarno poznaju srž cele organizacije, znaju procese, znaju šta se dešava u firmi... da su upravo oni idealni kandidati da jednog dana vode tu organizaciju. Imaju veliku šansu da budu broj jedan.  

Naravno, da bi se stadardi sprovodili kako treba, podrška od strane top menadžmenta je obavezna. Bez top menadžmenta ništa ne može da se uradi. I to ne samo deklarativna podrška, nego je potrebna apsolutna podrška. Pogotovo u fazama kada se uvodi standard i kada se prvi put primenjuje, tj. kad god se organizacija menja. Posle, kada sistem živi, nije neophodno toliko podrške.

 

PK: Šta Vas je navelo da pokrenete program prakse u vašoj organizaciji?

IP: Ideja je nastala iz dva razloga. Prvi je što je meni bila potrebna pomoć od strane ljudi koji već imaju određena znanja iz oblasti kvaliteta. Drugi je što sam hteo da omogućim drugima ono što je meni najviše nedostajalo tokom studija, a to je da na realnom sistemu testiram svoje znanje.

Jednom prilikom, tokom izvođenja interne provere, postavio sam pitanje studentima na praksi: da li smatraju da neko od njih može da bude rukovodilac sutra. I da imaju dvoje, troje ljudi ispod sebe koji se bave kvalitetom. Tj. da rade ono za šta ih fakultet obrazuje. Razočaravajuća činjenica je da je njih par samo reklo da bi možda moglo da radi to sutra. Sve to je dovelo do pokretanja stručne prakse.

Kada studenti dođu u određenu organizaciju na praksu, oni zaista mogu biti od pomoći istoj jer su se konkretno školovali iz oblasti kvaliteta, imaju svu neophodnu „podlogu“ za rad u toj oblasti, i mogu da doprinesu daljem razvoju tj. kontinuiranom usavršavanju organizacije.

Organizaciju ne bi koštalo ništa, ili ih bar ne bi koštalo mnogo, da dobiju pravu osobu za rad u sektoru kvaliteta. Mi smo neke praktikante plaćali, neke ne, što je zavisilo od trenutne finansijske politike. Elem, ovim načinom angažovanja studenata, kompanija za veoma niska ulaganja dobija stvarno mnogo – dobija mlad, obrazovan kadar, koji zna zašto je tu i zna šta treba da radi i koji mu je posao. Sa druge strane, ako se uspostavi da im takav kadar odgovara, mogu da ostanu tu da rade, što za kompaniju predstavlja još veću vrednost, jer su oni nakon prakse za klasu bolji kadrovi nego kada su prvi put zakucali na vrata.

Ono što nas realno okružuje je da studenti na praksi idu po kafe, kopiraju dokumenta... Smatram da su ti studenti od strane kompanije jako podcenjeni, i to nije problem njih, već isključivo svesti koje imaju oni kod kojih su na praksi. Smatram da ti ljudi (poslodavci) mnogo greše, neki od njih bukvalno odbijaju pomoć, time što ljude na praksi šalju po burek, a ne puštaju ih da im pomognu u rešavanju određenih problema. A zapravo, njima je u interesu da imaju pravu praksu, jer će im sutra isti ti ljudi trebati. 

Na primer, Institutu za standardizaciju su veoma potrebni kadrovi - mladi entuzijasti koji bi prevodili standarde. Jer to je na volonterskoj bazi. Sa druge strane, velikom broju studenata završnih godina je potrebno iskustvo, potrebno da upoznaju konkretne standarde... Obostrana korist.

Verujem da od svih ljudi koji su bili kod nas na praksi, može da se sastavi tim koji bi bio najbolji u Srbiji iz domena kvaliteta. Ne odmah, već za par godina. Da sam mogao, zadržao bih takav tim kod sebe.

 

PK: Na koji način se radi studentska praksa u inostranstvu, i kako ste je vi konkretno sproveli u Vašoj organizaciji?

IP: Skoro sam bio u kontaktu sa grupom mladih ljudi koji su učestvovali na “Case Study” takmičenjima. To su fenomenalni ljudi koji su osvojili prve nagrade u konkurenciji najboljih biznis škola. Mi nažalost imamo malo mogućnosti da takve ljude zadržimo, i zato treba da obratimo pažnju na njih. Jer, ukoliko oni sami ne pokažu neku ogromnu ličnu inicijativu, retko ko će im kod nas ponuditi posao.

U stvari, glavna razlika između naših i inostranih biznis škola jeste ta što studenti tamo tokom školovanja zapravo i rade – imaju ozbiljnu praksu, gde imaju priliku da pokažu svoje sposobnosti, nakon čega najbolji uglavnom bivaju „hed-hantovani“ od strane zainteresovanih kompanija. Takođe, koncept samih predavanja obiluje studijama slučaja. S tim da se te studije slučaja bave ne lokalnim, nego svetskim tržištem. Na primer, kejs (studija slučaja) je kompanija iz Australije koja želi u određenoj Afričkoj zemlji da otvori pogon. 

Zato je potrebno i samu praksu provući kroz taj „kejs“ model: jedno je kad dobijete zadatak na papiru o firmi XY, a drugo je kad određen problem treba rešiti „na živo“.

Program prakse u Zavodu za udžbenike je do sada prošlo 42 studenta, a ovog meseca dobijamo još dvoje ili troje. Ono što je dosta bitno, jeste da je za praksu bio raspisan konkurs, za studente FON-a, smera Upravljanje Kvalitetom, gde se javilo na prvu praksu oko 100, a na drugu preko 70 studenata. Dve godine za redom. Održana je prezentacija, oglašavano je svuda, a sama selekcija je trajala mesec dana. Prišli smo selekciji najozbiljnije moguće. Ocenjivani su po ocenama sa smera, motivacionom pismu i CV-ju. Birano je po 12 ljudi, plus dvoje koji su bili ispod crte, kao zamena. Dolazili su i studenti sa drugih smerova, jer su čuli da je dobro. Bilo je i ljudi sa master studija... Selekcija je bila takva, da su ti koji su došli na praksu bili najbolji u generaciji, i sa njima smo počeli reviziju sistema u Zavodu za udžbenike. Smatrao sam da sistem mora da se poboljša, pa sam napravio timove od ljudi sa prakse i počeli smo reviziju od samog početka. Od uputstva za izradu dokumenata sistema, pa klasifikacija cele dokumentacije, crtanje procesa, intervjua sa zaposlenima, analize koje su mogle da se rade... Češljali smo postojeću dokumentaciju, pravili novu... U međuvremenu sam inicirao pravljenje internog sajta koji bi sadržao sva dokumenta...

Od početne ideje, šta sam hteo sve da uradim sa studentima na praksi, urađeno je svega 30 posto. Zbog raznoraznih problema, otpora, ali sam siguran da je taj program prakse mnogo doprineo našem sistemu, i da nije bilo tih studenata mi Oskar Kvaliteta ne bi dobili – to je sigurno. Internu proveru radimo ozbiljno, čak ozbiljnije nego što se negde radi eksterna tj. provera preko treće strane. Svemu tome su studenti mnogo doprineli.

Na konferenciji u Kragujevcu studenti su izložili svoje radove, gde su prikazali rezultate prakse. Takođe, ovim putem zahvaljujem FON-u na odličnoj saradnji koju smo imali tokom celog procesa.

 

PK: Da li je program prakse pomogao da sistem postane zreliji?

IP: Da, naravno, studenti koji će sada doći radiće pripremu za internu proveru i ocenjivanje kvaliteta udžbenika, koje smo već započeli. Napravili smo veliku anketu među korisnicima, izvukli kriterijume na osnovu kojih oni biraju udžbenike (jer isti zvanično nisu postojali). Time ćemo videti da li je proizvod usaglašen sa specifikacijama tj. zahtevima tržišta.

Dalje, radićemo merenje performansi kvaliteta svih procesa, i pošto smo pokušali da uspostavimo „Balance Scorecard“ za 2013. godinu - hoću da pokušamo da izmerimo šta smo to uradili do sada, i da postavimo temelje za iduću godinu. Jako mali broj ljudi je sposoban da to uradi.

Tokom celog programa sam se trudio da studente stavim u potpuno realnu situaciju. Na primer, radimo proceduru XY, ja im kažem – to radi osoba Z, ona je na tom i tom spratu, njen broj telefona je taj, i slobodni ste. Zakažite sastanak, vidite šta treba da se uradi. Kakva je ta osoba, sa kojom treba da pričaju, i da li će ih prihvatiti, ja ne znam... Potpuno realna situacija.

Postavili smo sistem da se jednom mesečno sastaje Odbor za kvalitet, čiji su članovi rukovodioci (vlasnici procesa), a studenti onda pred njima – najvažnijim ljudima u firmi, izlažu ono što smo radili u tih mesec dana... Sve to je doprinelo da sám sistem kvaliteta unutar firme postane zreliji. Sistem sada može sam da funkcioniše. I ne samo sistem, već i ljudi unutar firme koji su bili uključeni u sve to su svoje poslovanje podigli za jedan nivo.

 

PK: Da li biste preporučili i drugim organizacijama organizovanje programa prakse?

IP: Kao što sam već rekao, sama organizacija mora da prepozna program prakse kao nešto što će doneti samo dobre stvari za istu. Od svakog studenta koji je bio na praksi sam ja naučio nešto novo. Zato što su oni svi mali genijalci. I svi imaju neke svoje stvari u kojima su bolji od mene. I onda ti sa njima učiš, učite zajedno, i zajedno kao tim dajete najbolje rezultate. Svi studenti koji su na praksi mogu da doprinesu organizaciji u kojoj rade, a sa druge strane, te organizacije će njima značiti mnogo više nego što same organizacije mogu da zamisle.

To je najbolji način za regrutovanje novih kadrova, jer su ti kadrovi posle prakse, za klasu bolji nego oni koji nisu prošli istu. Kada imaš mentora koji te vodi, uči, i jednu potpuno realnu situaciju. Tokom prakse dozvoljavao sam studentima da budu na najvažnijim sastancima, kako bi pokupili neophodna znanja, jer će sutra da dođu u firmu, da se pojave na istom takvom sastanku, a nikad nisu bili na istom.

 

PK: Šta mislite o trenutnoj situaciji u svetu kvaliteta kod nas?

IP: Postoje dve stvari koje bih hteo da istaknem o trenutnoj situaciji u kvalitetu. Trenutno, u sektoru menadžmenta kvaliteta u celoj Srbiji, pa i regionu, mi nemamo lidera. Fali nam neko ko će da se bori za nas - da promoviše standarde, da promoviše celu praksu menadžmenta kvalitetom, da to diže na viši nivo.

I drugo, trenutno svet kvaliteta, tj. ceo posao sa menadžment sistema, vode ljudi u godinama. Mora da dođe do smene generacije. To možda jeste preteška konstatacija, ali ovoj branši nedostaje više ljudi od 35 do 45 godina života. Oni između mladih, koji su tek izašli sa fakulteta, i onih sa 30 godina iskustva (od kada je cela priča sa standardima počinjala), koji sad nemaju manje od 60 godina.

 

PK: Trendovi, planovi za budućnost?

IP: Smatram da je stvarno neophodno da se formira udruženje/asocijacija, koja bi povezivala ljude koji se bave kvalitetom, kako bi vukli celu priču. Sve branše imaju neko svoje udrženje – Advokatska, Inženjerska Komora... Savet svim budućim menadžerima kvaliteta je da moraju da se udruže i da rade zajedno. Pokrenuo sam Asocijaciju menadžera kaliteta na socijalno/poslonoj mreži LinkedIn, da probamo da uz pomoć modernih tehnologija napravimo razliku. Nadam se da će Asocijacija biti prepoznata i da ćemo zajedno uspeti da napravimo bolje sutra za nas koji se bavimo kvalitetom ovde u Srbiji.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KOMENTAR POLAZNIKA STRUČNE PRAKSE

 

PK: Da li Vam je i koliko u daljoj karijeri pomogla praksa u Zavodu za udžbenike i šta biste savetovali studentima i poslodavcima?

Sanja Koleska: Praksa u Zavodu za udžbenike bila je fenomenalno iskustvo i nešto što ću definitivno dugo pamtiti. Iako je trajala samo mesec dana, uspela sam da praktično savladam mnoge stvari iz domena materije koja se izučava na smeru Upravljanje kvalitetom. Osim toga, po prvi put našla sam se u realnom poslovnom sistemu gde sam imala prilike da vidim i na koji način se odvija komunikacija među užim i širim kolegijumom, ali i koja su pravila ponašanja i oblačenja u jednoj organizaciji. Praksa u Zavodu za udžbenike pomogla mi je tada da shvatim koliko u stvari znam, a na čemu je dodatno trebalo da radim. Pružena mi je prilika u više navrata da pred Odborom za kvalitet (periodičnom zasedanju direktora), iskažem i odbranim svoj minuli rad i stav. To je iskustvo koje se ne može rečima opisati. Po završetku programa išli smo i na Konferenciju studenata industrijskog inženjerstva i menadžmenta u Kragujevcu, gde smo ispred FON-a kolegama sa drugih Univerziteta i stručnom žiriju predstavljali svoj rad u Zavodu i bili u trci za dobijanje prakse u inostranstvu.

Praksa u zavodu doprinela je povećanju mog samopouzdanja prilikom traženja posla, budući da su iskustva sa praksi i dodatnih treninga i konferencija upravo to nešto što me je, smatram, izdvojilo od ostalih svršenih studenata. U Kompaniji u kojoj i sada radim, posao sam dobila mesec dana nakon diplomiranja. Ova činjenica nadovezuje se na savet koji bih dala svim sadašnjim studentima, a to je da pažljivo biraju prakse koje će pohađati. Ako biraju prakse na kojima će se pojaviti jednom na 15 minuta i drugi put kako bi uzeli potvrdu, neka ne očekuju da ih neko sutra na razgovoru za posao prepozna kao kandidata vrednog odabira. Neka biraju prakse na kojima će nešto naučiti i neka se ne libe da pitaju sve što ne znaju, ma koliko pitanje banalno zvučalo. Takođe, ako imaju bilo kakvu ideju, neka se ne ustručavaju da je saopšte - bilo kakva inicijativa bolja je ni od kakve inicijative. Neka budu spremni i na pohvale i na kritike i neka daju sve od sebe da opravdaju poverenje koje im je ukazano.

Savet poslodavcima je da poboljšaju programe praksi koje sprovode u okviru svojih organizacija, jer nažalost jako veliki broj njih prakse sprovodi čisto formalno. Neka na studente ne gledaju kao na nesposobne omladince na smetnji, koje mogu iskoristiti za odlazak po doručak i kuvanje kafe, jer su ti omladinci mnogo više od toga. I pola sata njihove pažnje dnevno tim omladincima će neverovatno značiti. Neka im osmisle radne zadatke pre nego što dođu i neka im dopuste da im pokažu šta znaju i neka im pomognu oko onoga što ne znaju. Nikad ne znate koliko vas neko svojim zalaganjem može iznenaditi, a u svakoj organizaciji će se kad tad otvoriti neka pozicija za koju možda ipak nije potrebno baš tri godine radnog iskustva.

 

Nikola Vojtek: Nakon provedenih, sada već godinu dana na poziciji asistenta kvaliteta, mogu reći da mi je praksa koju sam ranije pohađao na osnovnim studijama pružila sjajnu osnovu za dalje razvijanje na polju upravljanja kvalitetom. Obuhvativši pored revizije dokumentacije i ostale procese pripreme za resertifikaciju uspostavljenog sistema upravljanja kvalitetom, praksa je u potpunosti ispunila moja očekivanja.

Uzimajući u obzir dosadašnje iskustvo, smatram da zadaci u pogledu uspostavljanja, održavanja i unapređenja bilo kog od sistema upravljanja iziskuju veliki napor i poznavanje celokupne organizacije. Pa čak i neke od najsitnijih detalja koji se teško mogu videti kroz poslovnike, pruiručnike, mape procesa i ostala dokumenta. Shodno tome, studentima bih savetovao da na praksama ne budu fokusirani samo na zadatke koje dobijaju već da ih posmatraju kao izazove i prilikom rešavanja obrate pažnju upravo na sitne detalje koji se pored njih nameću.

Kod većine praksi koje se organizuju, situacija je takva da obim posla ne dozvoljava poslodavcu (mentoru kome je student dodeljen) da dovoljno vremena posveti studentu. Poslodavcima bih savetovao da vremenski period trajanja prakse produže koliko god im to situacija dozvoljava, jer na taj način pružaju i studentu dovoljno vremena da se upozna sa izazovima u okviru radnog mesta i tako povećavaju verovatnoću dobijanja kreativnih rešenja i pravih poboljšanja. Studenti dolaze ''sveži'' sa fakulteta i sa sobom donose najnovija i ''najsvežija'' znanja iz pomenutih oblasti.